Мислим да нису ни икуменизам ни зилотсво лоши сами по себи, но кад одводе у крајности. Причамо о стремљењима духа, а не о неким већ одељеним од Цркве и грубо одређеним фракцијама. Зилот значи "ревнитељ", ревносно веровати у Бога и не видим неки проблем у томе. Строго држати пост и црквена правила, као монах, то је сасвим у реду ако извире из искрене љубави према Господу. Икуменизам (са "И" радије) би било стремљење да кроз дијалог и други хришћани упознају Православље, да и у иновернику приђемо као ближњем, дружимо се, помажемо, што је опет у реду. Крајност зилотизма је крајња затвореност и ригидност, крајност екуменизма је крајња отвореност и лабавост. Ревнитељи могу лако да склизну те од служења Богу почну да служе сопственој побожности и од ње стварају божанство, често се одвоје од целине Тела Христовог гордо се сматрајући бољима. Екуменисти од служења Богу могу да склизну у служење људима и да своде љубав и истину на људску димензију, мешајући хришћански дијалог са политиком и интересом. Ревнитељи могу да се отуђе од света и љубави, често и Цркве; екуменисти могу да се отуђе од истине и постојане љубави, прихвате неки килави сурогат. И једни и други се у крајностима отуђују од Христа. Нису ти покрети сами по себи крајности, но је крајност ако пре служимо покрету но Христу. Још промишљам о овоме. Могу да разумем обе стране. Био сам својеврсни ревнитељ у богословији, јер школовање у богословији је нешто најближе искушеништву у манастиру и имао сам период разматрања тог пута. Данас радо разговарам и дружим се са неправославним хришћанима, чак и много тога научим - како о њима и њиховом боготражитељском путу, тако и о себи и о томе како нас виде "споља". Увиђам иронију да ова два стремљења људског духа нису на супротним странама, напротив. Ко ревнује за Христа пројавиће љубав у поштовању јеванђељских и црквених правила али и у спремности да то Јеванђеље свима благовести, без осуде. И обратно, ко жели да међу другачијима сведочи Христа, он се држи Њега и догмата Цркве пре људских идеја и овосветских прилика.
П.С. Многи у зилотима виде само од Цркве отцепљене групације, док ја радије говорим о ревнитељском духу, задржавајући изворно значење речи. Зашто бисмо га се одрекли? Зар онда да и светог апостола Симона Зилота тумачимо по данашњим критеријумима или му изменимо име у молитвама и календарићу? Зар да се одрекнемо дуге која је симбол савеза јер је данас симбол православљу стране идеологије? И зашто бисмо то радили?
(Марко Радаковић, фото Miljan Miletic )
Коментари