Уколико се неко препусти пороку пијанства, постаје му све теже да пронађе она „лажна благостања“ која је у почетку могао лако да осети. То је зато што се организам прилагођава отрову, будући да Богом створено тело проналази начине да се избори и да живи, често и мимо наше воље. А човек често не разуме ни то, ни импулсе Богом створене душе, која такође стреми животу, стреми небесној сладости и радости. Тада особа жеђ за Богом покушава да гаси земаљским пићем. Али је јасно да, уколико човек истраје у свом пороку, организам страда све више и више, ни јетра више не може да се опорави и дешава се трагичан крај. И не само тело, већ и душа може да страда толико да се у њој сасвим изопачи перспектива на живот, спасење и благостање, и пороби себе пролазном и смртном. Опет се дешава трагичан крај.
Овако је са скоро свим греховима, нарочито кад говоримо о пороцима.
У почетку нас привуче лажан осећај благостања, који је сав од усхићења, екстазе, полета, или пак може бити и од отупелости, лажног охрабрења – све зависи. Свакако је бег од стварности и погрешно утољавање суштински важних потреба. Као кад би човек који је преживео бродолом радије пио морску воду него завеслао ка острву да пије слатку. Првородни грех и сваки наш потоњи, то је наш бродолом. Слана вода је опет грех којим само убрзавамо своју пропаст, нестрпљиви, несмирени, а острво је Црква где се, у њеном срцу, налази извор Воде Живе. Воде живота.
Кад човек открије неки грех, одушеви се, јер грех то ради, мами и привлачи, едемска змија и даље заводљиво сикће своје бајке. Но што је дуже у греху и што дуже у њему истрајава, то увиђа да та одушевљења и задовољства постају све тупље и недостижнија, па мора још дубље и горе да греши, не би ли их осетио.Истинска и очекивана радост и пуноћа увек остају недостижни, и глад бива све већа, скоро неиздржива. Човек јури фатаморгане и напослетку схвати да је насамарен. Благословен је онај који то схвати за овог живота! Самим тим што му је открио ту спознају, Бог му је показао колико га воли и колико мари за њега! Јасно, то није довољно, човек мора свом силом да се одупре паклу који му је у само срце пустио пипке. Он то не може и не сме да чини без Бога, јер би тиме већ био осуђен на пропаст. Онда ће из једног греха само постати роб другом, најчешће гордости, мајци свих осталих грехова. Па ће сматрати: ето, победих ЈА тај грех, не увиђајући да тиме није скинуо са себе ланце, но их је обојао другачије, те их ни не види, а господар му је остао исти. Само с Богом се можемо одупрети греху. Само благодат Светог Духа истински чисти, исцељује, обнавља, поставља нас на ноге кад смо поклекли или пали, наново нас учи да ходамо, усправно и куд треба, и да се радујемо људима, животу, Богу, па и себи самима.
Радост у сладостима греха није заиста радост, то је јефтина копија коју прихватамо у својој малодушности. Па и у страху. Јер многи су уплашени толике ширине, дубине, постојаности коју нам пружа вечност, већ сада, макар и не у свој пуноћи. Прилазити непрегледном, до краја непознатом, толико већем од тебе, то уједно значи и прихватати одговорности које то и такво Царство небеско ставља пред тебе. Прва, у суштини и једина одговорност јесте – љубав према Богу и ближњима. Све остале одговорности из тога произилазе. Дешава се трагедија да људи радије бирају своју корист и ужитак, но да служе Љубави. Парадоксално и иронично – само служећи Љубави и одричући себе због ње, ми заиста проналазимо себе, проналазимо сву пуноћу оног што нам је Бог благословио да будемо. Постављајући љубав изнад својих привремених интереса ми постајемо оно што је одувек требало да будемо.
Сви смо, више или мање, упетљани у мреже и замке греха, овог или оног. Ја први, добрим делом по свом искуству пишем. Разумем и грех и грешника зато што сам грешан, разумем слуђене одбојним сладостима и поражене сопственим слабостима јер сам окусио тај пакао. Али и зато што сам кусио и видео како је Благ Господ, могу да усмерим куда је најпоузданије избављење и најчистија радост. У Бога се поуздајмо и живећемо. То је непобитна истина. „Господ је скинуо са нас бреме греха али је ставио на нас бреме љубави“, рекао је дивни наш светитељ, ава Јустин. Не може без бремена, али дивно је што можемо да изаберемо које ћемо да носимо. Христово је бреме лагано, дивно је због љубави напрезати мишице, даривати време, ширити руке и приклањати главу. И страшно ли је, ужасно, трагично и хорорно – због греха напрезати мишице, траћити време, грчити руке и приклањати главу.
Господ је победио смрт, грех и ђавола, наше је да саучествујемо у тој слави, и да се не заносимо да ми сами можемо победити смрт, грех или ђавола, јер сасвим је сигурно да не можемо, ништа смо без Њега. Наше је да се радујемо у Његовој победи. Из те радости, свеобухватне, космичке, преображујуће, Он ће просјати и победити, и биће то наше заједничке победе и промене.
Слава Теби, Боже наш, слава Теби!
(Марко Радаковић)
Коментари