„И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу.” (2.Пт.1, 20)
Не би требало да самостално тумачимо Свето Писмо. Закључци до којих ћемо доћи често могу бити погрешни и то неће рађати добар плод. Многи који имају жеђ за Богом читају Његове речи записане у Светом Писму али притом не желе да прихвате и мајчинство Цркве, која благодаћу Светог Духа чува и преноси свим људским нараштајима смисао богонадахнутих речи Светога Писма. Као кад би неко сматрао да је семе само по себи довољно за добар плод, без земљишта, воде, сунца, соли. Потребан је, међутим, сејач који разуме процес сетве, поседује знање и искуство, и са много љубави и пажње узгаја добар плод. Многи тако кажу: „Не треба ми Црква да бих могао да тумачим Писмо“. Али Свето Писмо не може да се правилно тумачи, разуме и живи без Цркве. Многи кажу: „Свето Писмо је Божија Реч а Црква је настала касније и тумачи га по свом нахођењу.” Напротив, Црква је старија од Светог Писма. Црква је Заједница Бога и људи. Прва Заједница је нарушена прародитељским грехом, касније ју је Бог обнављао кроз склапање Завета са одређеним личностима и њиховим народом (Стари Завет), да би своју пуноћу та Заједница добила у сједињењу са Васкрслим Христом (Нови Завет). У првим годинама после Васкрсења блага вест о Новом Завету преношена је усмено. Aпостоли, који су били оснивачи и предстојатељи црквених заједницâ (Цркава), увидели су потребу да Реч Божију запишу. Речју, управо је Црква – која живи Духом Светим и у којој обитава Дух Свети - написала Свето Писмо. Није Бог писао Свето Писмо Својом руком, нити је насумичним индивидуама срицао шта да пишу.
Христос наговештава да ће послати Светог Духа који ће увесту у „сву истину” (Јов.16,13). То увођење у сву истину се дешава на дан Педесетнице (Дап 2.), кад на сабране апостоле силази Свети Дух, дајући им силу да у истини сведоче како старозаветна пророчанства, тако и догађаје којима су и сами присуствовали. Увођење у „сву истину” и даје траје - живот у Цркви је живљење Педесетнице. И данас се настављамо на оно што су чинили сви они који су се по беседи светих апостола крстили - „постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хљеба и у молитвама”. (Дела ап. 2, 42) Постојаност у науци апостолској, односно истрајност у Јеванђељу, суштински је повезана за богослужбеним животом Свете Цркве.
Свето Писмо и Свето Предање јесу извори вере у Православној Цркви. Свето Предање је искуство живог заједничарења са Богом кроз историју. Или пак сматрамо да је све што је Бог имао да објасни човеку открио само и искључиво писцима Светог Писма? „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге.” (Јов. 21, 25). Значај Светог Предања потврђује и само Свето Писмо. Рецимо, свети апостол Павле сведочи: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом. ( II Сол. 2,15 и слично: I Кор.11, 2; II Тим. 1, 13-14). Црква је „стуб и тврђава истине” ( I Тим.3, 15).
Зар мислимо да ће Бог „ћутати“ до Другог Доласка Христовог? Зар је до тад сакривен, зар се не открива људима и не заједничари с нама? Зар је одбио да и даље ствара и чудотвори? Нипошто, Бог је и даље ту, што је потврђено и Христовим речима: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мат. 28,20). Уколико је Он са нама, зашто не бисмо прихватали и начине на које се Он открива и како дела, и зашто се њима не бисмо радовали и кроз њих узрастали у нашој вери? Наши светитељи су сасуди благодатне силе Духа Светог. Многи од ових Светих су, надахнути Светим Духом, сведочили откривене истине вере, кроз каноне Седам Васељенских сабора. У богослужењима све врхуни и добија пуноћу, јер није могућно познати Бога ако се са Богом не сјединимо, а то се остварује превасходно у Светом Причешћу.
Тумачити Свето Писмо, а одбијати смернице Цркве, слично је ситуацији у којој би болесник узимао лек не обазирући се на упутство за употребу, мешајући га са опасним супстанцама и уносећи га ван препорученог поретка, чак понекад убеђујући и друге да пију лек као и он. То је једна од омиљених замки нечастивог. Ђаво цитира Свето Писмо док искушава Господа Исуса Христа и намерно наводи погрешно тумачање истог (Мат. 4,5-6). Зар мислимо да ми сами можемо избећи ђавоље лукавство? Лична побожност не може бити никаква гаранција нашег правилног разумевања и тумачења Светог Писма.
Када Свето Писмо читамо и слушамо са Црквом и у Цркви, онда то бива на исцељење, освећење и живот вечни. Када Свето Писмо читамо, односно слушамо, као Реч Божију којом нам се Сâм Бог обраћа – а то је могуће искључиво кроз Цркву и у Цркви, која је богочовечански организам и заједница Бога и људи, онда је такав однос према Светом Писму спасоносан. Реч Божија благовести, радује и подстиче на врлински живот. Као таква, она је једна од пројавâ Божије Љубави.
Бог се нама обраћа. Бог је постао Човек. Бог нам се и данас даје. Позива нас да Га следимо. Истинско познање Речи Божије доноси нам мир који даље сведочимо и делимо другима. Оно тада није тек рационално разумевање чињеница записаних у Библији но живот у Христу. За тако нешто неопходно је да се речју Божијом причешћујемо и животом је увек сведочимо. Не заборавимо да смо сувише мали да себе прогласимо великим познаваоцима Божјег Откривења, али да смо сви призвани да растемо до „мере раста пуноће Христове” (Ефес. 4, 13).
Марко Радаковић
објављено у "Винограду Господњем" 2023.
Коментари