Не можемо знати зашто је Бог дозволио искушења
која пролазимо због неких људи. Ретко када то сазнамо, махом када већ
прихватимо и пустимо, опростимо. Некада нема разлога или оправдања, некада су
људи просто лоши. Не значи да тиме имамо оправдан разлог да их мрзимо, нипошто.
Не значи да је све што нам се дешава смислено само по себи, но ми ка смислу
стално стремимо и тиме и постаје смислено. Сушти смисао надилази логичко
размишљање иако га не пориче. Љубав је смислена али ако бисмо посматрали само и
искључиво (научну) логику - бесмислено је страдати за друге. Није добро сувише
се ослањати само на разлоге ума. Живот је већи од ума и љубав је већа од
логике. Поверење у Бога се пројављује и кроз препуштање - Он зна, нама из неког
разлога није дао да знамо. Свакако смо призвани да Га следимо. Речју, ако
следимо Христа, оном искреном љубављу, Његова светлост је толико силна и топла,
да сенке иза нас постају невидљиве. Не тражимо им разлоге и поводе, јер су у
суштини незнатне. Решење је, као и увек, препустити себе Богу и делати по томе.
Немојмо чекати мотивацију да бисмо делали, она ће доћи док се будемо кретали, све
силнија и силнија. Само је потребно покренути се и истрајати, и пустићемо и
опростити, неоптерећени разлозима својих страдања и не тражећи повод да волимо.
Како каже апостол Павле - љубав не тражи своје. Да бисмо опростили, можда може
помоћи да своје непријатеље разумемо. Али ако то није могуће, оставимо Богу да
разуме уместо нас, а ми чинимо што смо призвани - крећимо се ка Њему и будимо
светлост свету. Туђа тама не може да угаси светлост која Њиме сија.
Упаљено светло разгони таму. А где сте чули да
мрак разгони светлост? Светло се може угасити, но то неће учинити због мрака,
никада не због мрака. Мрак је други назив за недостатак светлости, он нема и не
може имати превласт над светлом.
Будимо светлост свету, то нам је Христос
наложио да будемо. Светлост нема потребе да се плаши мрака, њен основни призив
је да сија упркос мраку, читава поента нашег светла јесте да истрајава и
указује на Пут, Истину и Живот. На Вечну Светлост Тиху.
(Марко Радаковић)
Коментари