Један баланс морамо
остварити. Падамо али ка њему стремимо цео свој живот.
Као дете кад учи да
хода, па тек открива контролу над левом и десном ногом, и тешко му је да ухвати
ритам корака, оно тек опипава и осећа тло, на свој начин учи шта је равнотежа и
како да је савлада.
Тако и људи – стварамо
равнотежу између наше личне одговорности и препуштања животу знајући да је Бог
Онај Који га води.
Микрокосмос и
макрокосмос, свет у нама и свет око нас. Важни смо и неважни, велики смо и
незнатни. Тек кад човек доживи и прихвати парадокс онога шта он јесте и како је
призван да живи, тек онда спозна мир. Јасно, то не може бити без Бога.
Живимо у свету који све
више наглашава значај појединца упоредо унаказујући све оно што га чини
личношћу. Довољно је завирити у медијске циркусе, вашаришта и арене. Људи
толико истичу своју посебност да у томе престају да буду посебни. Толико
прихватају већ одређене калупе и модле, филтере и облике, укусе и садржаје, да
изгледају као производи, а не особе. Примећујемо опадање оригиналности јер
људима је драже да се другима свиде него да независно од других живе
оригинално. И опет, није довољно бити посебан и оригиналан ако то не узноси ка
нечем већем и дубљем. Сви безумници су напослетку исти, сваки мудар човек мудар
је на свој начин.
Упоредо и многе животне
филозофије и идеологије истичу огромну важност тога шта ћеш ти чинити, мислити,
делати, као да судбина света зависи од тебе. Ово је антропоцентрична ера, али
овај пут не стављају људски род као центар универзума и живота, но чине да
свака особа стави саму себе у тај центар и онда по томе сагледава живот. Најважније
је колико ја напредујем у свом животу и колико мене други воле. Живот, то је
све већи напредак у каријери, стицање све више новца, све више лајкова на
мрежама, а да би се то постигло – све бољи изглед, све скупље ствари, све
утицајнији пријатељи, све богатији партнери, све – све – све. И томе нема
краја, као ни постизању икаквог трајног мира.
Христос говори о
потреби тога да се трудимо кроз живот и умножавамо оне дарове које нам је Бог
дао. Али не мисли на горепоменуто. Ако имаш дар од Бога, ти га умножавај, труди
се, ако успутно дође и до напретка у каријери, нека дође – али теби то није
примарни циљ. То је пратилац твог напретка али унапређење није сâм напредак, то
је спољашња форма, можда и алат и олакшавајућа околност, али сасвим сигурно
није твој циљ. Један од тренутно најпознатијих примера је скромност Николе
Јокића и недостатак његовог присуства на друштвеним мрежама, у свету где се
очекује да постане својеврсни лајфкоуч успеха. Његов закључак је да је лепо што
су као екипа дали све од себе и победили али то ни њих ни њега не чини ништа
већим од остатка света. Живот је и даље исти живот. Њега и даље радује да седи
на блоковима, пије пиво из лименке и гледа трке коња.
Не заборавимо да је
живот леп, да је свет несагледиво велик, да је време непрегледно дуго, да је
вечност ту, упоредо, уз нас, и већ сад можемо да се њоме омијемо. Не заборавимо
да се препустимо, да се не сведемо само на борбу већ и да живимо. Волим да
плутам на води. Најчешће отпливам негде далеко и дубоко, где нема људи на које
би ме вода случајно нанела, раширим широм руке и само се препустим. Некад
гледам и небо, прелете пред погледом птице, благо пролазе облаци. И прихватам
да нисам свестан колико је воде у свету, који су све створови пода мном, колико
се небо простире нада мном, шта је иза његових граница, а ни шта је све у мени
самом.
Прихватам и препустим
се, Богу и животу, сродим се, ширим руке, предајем се, дајем се, имам поверења.
Не мислим да ми се ништа лоше неће десити, нити ка томе стремим – прихватам све
што Бог и живот пред мене изнесу. Не тврдим да ћу увек бити срећан због тога,
али ћу прихватити. Страдање је део живота и бесмислено је одбијати га,
негирати, правити од себе жртву, а од проблема звер мимо свих пропорција. Докле
год је човек жив сретаће се са страдањем али и са лепотом, љубављу, надом,
Божијим изасланицима и Његовим даровима и зато треба живети и живети и живети.
Где и како смо
заборавили да се радујемо ономе што данас ни не примећујемо? И данас са
једнаким осмехом требало би ногом разбијати залеђене баре и веселити се звуку
разбијања леда. Правити грудве, скакати „бомбу“ у воду, стварати облике у
природи, прихватити да смо и ми сами облици у природи и то је лепо, дивно,
побожно. На врховима прстију можеш осетити кожу вољене особе, на босим табанима
траву која, ето, расте; можеш запалити ватру и она ти може користити да спремиш
храну. Можеш, просто, живети, без оног јуче-данас-сутра, препустити себе оном:
сада. Било да си у природи, било да причаш или ћутиш са људима које волиш. Само
живи, само воли, диши и поштуј тренутак. Ништа више.
Јасно, не можемо живети
само у трену, заборављајући и Божије дарове и личну одговорност да их
усавршимо, још мање заборављајући вечност која ће и бити „вечно сада“. И тако
човек хода кроз живот, на ове две ноге – препушта се животу и труди се да га
контролише. Некад хода тромо, некад пада, некад скакуће на једној нози, све смо
то ми. Све је то лепо путовање. Не сумњајмо ни једног трена да Бог није целим
током нашег хода уз нас. Као Отац који је изнад тек проходалог детета, спреман
да нас некад пусти да паднемо да бисмо научили и како да падамо и како да
ходамо, обазрив да стави руку на сваки ћошак, хитар да нас изљуби ако
се повредимо.
Не стварајмо себи
превелики притисак и не мислимо да све зависи од нас, јер не зависи. Ми учинимо
што је до нас и што можемо, остатак препустимо Добром Богу, не сумњајући да Он
може све. Некад и чини кроз нас, некад то ни не знамо. А где је граница, докле
сеже наш труд а одакле је Божије, и како то препознати, верујте ми, то већ
немам одговор, питам се свакодневно, гегам се, ударам у главу, цмиздрим, као и
свако Божије дете које ово чита. Али не сумњам да ће напослетку све бити добро.
(Марко Радаковић)
Коментари