Сувише мисли угуше смисао, зато што све посматрамо из своје
перспективе, а ми нисмо безгрешни, зар не? Ум нам није сасвим бистар, није ни
срце, а ми покушавамо све да уобличимо. Као кад бисмо заграбили прљавом чашом
из чистог океана, па ставили под микроскоп да судимо о океану. Заборављамо
срце, заборављамо душу, интуицију, заборављамо значај заједнице, благодати,
значај рада, времена, живота који се не да скучити у реченици, све бисмо да
поставимо као математичку једначину. Чак и Бога. Чак и себе.
Људи одлазе у крајности. Једно истраживање каже да има много људи
који не би поднели да буду сасвим сами, без икакве технологије или саговорника,
дуже од дана. Затрпавају се информацијама, разонодом, јер не умеју да се носе
са светом у себи. Плаше се да се суоче са собом. То нипошто није добро. У
другој крајности, имамо људе који не престају да размишљају о свету, Богу,
животу, себи, другима... Некад им се мисли отргну и не могу да их контролишу.
Онда се јави анксиозност, депресија, параноја, уплаше се живота и скоро да се
повуку из њега. Некад пронађу било шта да би им се привремено смањио проток
мисли – то може бити алкохол, дрога, срљање ка адреналину, или можда лоша
навика играња игрица на телефону сатима, или труд губљења пажње по друштвеним
мрежама. Ни то нипошто није добро.
У Православљу постоји термин созерцавање – што би значило,
отприлике: размишљање срцем. Довођење срца и разума у хармонију. Ако је срце
чисто, трудиће се да и разум буде – некад и обрнуто. Не заборавимо да ни све
остало што човека чини и што јесте не може бити одвојено. Не постоји груба
подељеност на тело и душу, будући да је све то човек. Ми јесмо призвани да не
сведемо себе на материјално, и то је оно на шта црквени писци мисле кад говоре
против „тела“. Човек није само месо, физичке потребе и нагони. Зато Христос и
каже апостолима да је дух вољан али је тело слабо (Мт. 28, 41).
Напослетку, или боље рећи –
на почетку: не заборавимо Бога. Нека Он буде наше кормило. Христос не каже
залуд да је Он Пут, Истина и Живот. Не тражи Он од нас да све разумемо али
тражи да за Њим идемо. Пуна су Јеванђеља Његовог призива: Хајде за мном. Ако
имамо вере и поверења, све ће постати напослетку јасно. И биће све добро онима
који се ка Добру крећу. До таквог мира се долази више искуством, животом по
вери, него ли пуким размишљањем. Пребивањем са Богом благодат Божија чини да
нам се и ум обнови: ""И не саображавајте се овоме веку, него се
преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна
и савршена воља Божија." (Римљанима 12, 2)
Уместо сувише размишљања од којег ће нас заболети глава, заживети
немир, преовладати страх - радије се препустимо Богу Који познаје сваку нашу
мисао и чинимо, делајмо, крећимо се ка оном што нам је рекао, а то се све
врхуни у љубави. Онда неће бити најважније да знамо, чак ни да нама буде
идеално добро, најважније ће нам бити да волимо и дајемо, у близини Божијој, то
је оно што доноси највећи мир и дарива сваки смисао.
"Окушај ме, Боже, и
познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје. И види јесам ли на злом
путу, и води ме на пут вечни." (Псалам 139, 23-24) "Мислите о ономе
што је горе, а не што је на земљи." (Колошанима 3, 2) "А даље, браћо,
што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно. што год је чисто,
што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било
што похвале достојно - о томе мислите" (Филипљаним 4, 8 ) "Будите
слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се; јер Господ Бог твој иде с
тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити." (Понз. 31, 6)
2
Још мало о
претераном размишљању, будући да то срећем код многих хришћанâ. Помогло ми је
стручније штиво да ово боље разумем, тако да ово једва да је мој ауторски
текст.
Психологија
препознаје претерано размишљање као стање које није уобичајено, тзв.
оverthinking. Оно може да буде повезано са анксиозношћу, опсесивно-компулзивним
поремећајем и другим поремећајима. Повезано је са катастрофирањем, што је
појава када неко предвиђа најгори могући исход за дату ситуацију. То може бити
било шта, људи виде најгори могући исход за здравље, љубавно стање, породицу,
посао... Помисао да особа није искључила пеглу одведе је у сценарио где је због
немара неко погинуо, итд. Кад се то пренесе на духовни живот, многи сматрају да
не могу да буду доследни православни хришћани „зато што су јако грешни“, не
могу да иду у цркву јер „изневерили су Бога“ – доводе себе у ситуацију где
сумњају у Божију милост јер полазе од страха од последица. Но Свето Писмо каже:
„Ако ли ми изневеримо, Он остаје веран.“ (2.Тим. 2, 13). Бог не дела по људским
стандардима и законима, Он је Сушта Љубав и опрашта све онима који се искрено
кају. Сумња у Бога Који опрашта је сасвим неспојива са православним
хришћанством.
Осим
катастрофирања, постоји „све или ништа“ поимање стварности које потпада под
сувишно размишљање. Или ћу добити отказ или ћу бити унапређен, као да нема
ништа између. У контексту вере: или сам недостојни грешник или сам Божији
миљеник, као да нема ништа између. Некада ово виђење потпомогну и многи црквени
људи, који често свет виде црно-бело, као да нема ништа између
"грешних" и "Божијих" људи. Свима се нама дешава да се
толико обесхрабримо собом да бисмо одустали, или се толико одушевимо собом да
бисмо посланицу написали, али важно је да у свему томе останемо трезвени, да
никада сувише не тонемо и никада се сувише не узносимо. Сећање на смрт помаже у
томе, као и свест о призиву да следимо Христа (што сам спомињао у прошлом
тексту).
Следеће је
претерано генерализовање. Човек падне, сагреши, и помисли да је то све што он
јесте, да ће то бити цео живот, некада у томе одустајући од покајања. Апостол
Петар није био склон томе, након што се одрекао Христа покајао се и тражио
опроштај, знамо да је постао један од највећих мисионара и Светих. Апостол
Јуда, са друге стране, имао је прилику да се покаје и Бог би му опростио, но он
је сматрао да је тај грех толико страшан и да је то све што он јесте – издајица
– да је дигао руку на себе. Сви ми грешимо али ми нисмо грех. Учинио сам
прељубу али ја нисам само прељубник, пре тога сам Божије дете жељно Његове
љубави.
Да ли међу
читаоцима постоји неко са поменутим појавама, то би морао да утврди неко стручнији
од мене. Важно је да знамо да ми, као психофизичка бића, као душа-тело, и своју
психологију уносимо у своју веру. Као и обрнуто, вера може у многоме помоћи да
победимо оно лоше у нашој психи. Не заборавимо да су наше мисли првенствено ту
да бисмо служили другима у љубави (1.Тим. 1, 5), у радости (1. Пт. 1, 8 ), у
свему ономе заиста трајном и вредном што има темеље у Вечном Богу (Филипљ. 4, 8
). Зрела вера носи у себи и одговорност зрелог размишљања, како каже св.
Апостол Павле: „Браћо, не будите деца умом, него злоћом детињите, а умом будите
савршени.“ (1.Кор. 14, 20) О важности контроле и зрелости ума, као и о његовој
усмерености ка ономе што је Божије, писали су многи свети оци, учитељи Цркве,
као и модерни подвижници, од којих су код нас најпознатији Свети Григорије
Палама, и свети старци Порфирије Кавсокаливит и Тадеј Витовнички.
Онима који се боре
са овим искушењима препоручујем дела наведених аутора, а сматрам да би помогао
и разговор са добрим духовником, па и психологом. Није то ништа страшно, али
могло би да буде велики терет и за оне који такве немире носе у себи као и за
њихове најближе.
Марко Радаковић
Запрати аутора преко инстаграма овде
Фејсбук овде
Јутјуб овде
Коментари