Веома је тешко и уједно
непотребно да се човек осврће на некадашње одлуке и жали због њих. Не мислим на
грех. Неопходно је да се сетимо свог греха, исповедимо га, затражимо од Бога
опроштај, причестимо се и трудимо се да га не понављамо. Мислим на оне животне
одлуке које нису ни добре ни лоше саме по себи, већ некада осетимо много
касније њихове горке плодове. Али ако су плодови горки, то уопште не значи да
су одлуке биле погрешне.
Упоредио бих то,
донекле, са партијом домина.
Сви знамо како се
играју домине. Оне су сјајна метафора за живот. Некада немаш могућност да
одиграш следећи потез, па се затрпаш доминама – но иронично, то те може довести
до победе иако се не чини тако док извлачиш плочицу за плочицом, а противник се
смеје. Можда баш извучеш ону на коју ће противнику бити много теже да одговори.
Можда су сви ти наслагани и тренутно оптерећујући парчићи само нешто што те
води до крајње победе.
Исто тако, не вреди ти
да се на сред партије једиш зашто ниси ставио нула-нула, а не нула-пет. Тада
ниси знао да би ти то олакшало. Просто, пусти. Партија још траје, чему траћење
времена и енергије на нешто што је прошло, то не можеш променити, ту си где си,
бирај пажљиво следећи потез. И напослетку не заборави да је све то игра, ако
престанеш да уживаш у самој игри, ти си већ изгубио. То је ама баш све
протраћено време. Тако и живот. Чему жаљење за прошлим одлукама када је толико
садашњих и будућих пред тобом? Чему толики стрес око тога, не заборавимо лепоту
и самог избора. Слобода је толики дар Божји, иако може бити и наша коб. У
животу, као и у партији домина, најважније је да не мислиш ником лоше, да се не
занесеш жељом да будеш највећи и најбољи, и да не доживиш трагично све што је
мање од тога. Једнако је важно и да смирено прихватиш и кад губиш, да би смирено
могао и да се извучеш из невоље. У животу је важно и да Бога не заборавимо као
Оног Који нам је са разлогом дао ову борбу и саму шансу да кроз њу пролазимо.
Тачно је, буде тешко, али опет је дивно јер то је наша борба и прихватамо све
што она доноси.
Да си ставио дуплу нулу
овај би вукао домине, можда би ставио нулу-двојку, па би се надовезао на сасвим
другачији начин, а можда и не би, и – ко ће му знати? Како знати? И чему?
Играј, немаш времена, пусти шта је било, можда је то био лош избор. Можда и није,
можда те тај избор и тренутна недаћа доводе до коначне победе. Како то можеш
знати? Јасно вам је о чему говорим. Имали смо сви ми неке животне одлуке за
које се пропитујемо увече кад легнемо и држе нас буднима: ех, да сам уписао
овај, а не онај факултет; да сам дао шансу овој, а не оној особи; да сам тада
рекао не, кад је требало; да сам се одазвао на ону кафу – и онда ми у доконом
уму слажемо сценарио на сценарио, потез на потез, но варијација је више неголи
и у доминама или у партији шаха.
А узмимо и шах као
пример. Можда смо сувише строги према себи, питање је и да ли смо могли много
другачије у датим околностима и ко зна до чега би то довело. Постоје ствари у
којима смо слободни и оне у којима нисмо. Можеш да помераш фигуре у шаху само
по правилима њиховог кретања. Ловац се креће дијагонално, топови хоризонтално и
вертикално. Не могу прескакати друге фигуре, док коњ може. Родио си се где си
се родио, са таквим карактером, са наслеђеним особинама које донекле можеш
обликовати. Нешто ти је Бог дао да будеш, нешто ти формираш даље – али не би
могао ништа да ти није дато. Ниси могао слободно изабрати да будеш физички нижи
или виши, да ти глас буде ове или оне боје, да имаш основну наклоност и таленат
ка овоме или ономе. Могао си усавршити или закопати дати таленат, могао си
превазићи условљености средине у којој си одрастао, сви можемо много више тога
променити него што не можемо променити. Животу се, напослетку, увек најбоље
учимо сами – са Богом. Неко ће нас научити да играмо шах али поред све добре
воље родитеља и учитеља, нема оног који ће нас упутити у то како се игра живот.
Некада је пала фигурица најбоља лекција да постанемо опрезнији и пажљивији.
Као и у шаху – на крају
не побеђује ни топ ни ловац, него онај који повлачи најбоље потезе са фигурама
које су му дате.
И опет – не вреди
разматрати зашто ти је нестао онај пешак или краљица. Партија траје, у животу
немој никада да обориш свог краља.
Било је шта је било. За
грехове се покајмо, но погрешне потезе не вреди оплакивати. Највероватније нису
ни били погрешни. Нарочито ако нам је срце било на месту, чисто, искрено,
храбро. Деси се: изневерили су нас најближи, околности су нас обориле, живот
нас је уморио. Ако ти је у свему томе било чисто срце, ништа се не бој. Ту је
Бог.
Макар треутно изгледало
да губимо, Бог је увек уз оне којима је срце „на месту“, а то место је уз Њега.
„Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, каже Христово блаженство. Остала нас
позивају да се радујемо и веселимо јер милостиви ће бити помиловани, гладни и
жедни правде ће се наситити, миротворци ће бити синови Божији, а они који плачу
ће се утешити, и сви они ће добити награду на Небесима. Већ је и добијају, тамо
се већ види напор и борба, већ се чује плач и молитва, све то ми узносимо
Добром Богу на Светој Литургији, не заборављајући да ми сада већ треба да
живимо небесним животом.
Можда смо баш ту где
Бог жели да будемо. Уме да буде тешко, али било би себично да се гневимо на
живот, себе и Бога јер нам тренутно није све потаман. Зар је Он икада рекао да
је то циљ живота? Не. Рекао је много, много пута на различите начине – служи
Истини и Истина ће те ослободити. Истина и Љубав се не деле, немогуће је.
Воли и воли и воли. Да
ли ћеш страдати – да, хоћеш. Љубав је жртва и љубав је страдање. Љубав је
сараспињање Христу. Ево нас, Твојим путем и Твојим даром, ширимо дланове да и
нама забију клинове. Не може другачије.
Твоји смо, у Тебе смо
се обукли, и чинимо као Ти, колико можемо, овако слаби, али створени по Твом
лику.
Као и Ти, призвани смо
да прилазимо одбаченима.
Као и Ти, волимо не
тражећи ништа.
Као и Ти, грлимо
издајнике.
Као и Ти, перемо
другима ноге на нове начине.
И питамо се, овако
слаби, ридајући: „Да нисам ја, Господе?“
„Да нисам ја који ће те
издати?“
Јер више верујемо у
Тебе него у себе. И више имамо поуздања у Твој Промисао, него у наше изборе. Но
као што си и погрешне изборе наших праотаца преобразио у начине да се цео
људски род узведе ка Небу, тако и с нашим промашајима, ако то уопште и јесу,
чини по Својој мудрости, као и увек што си чинио.
Ниједна жртва учињена у
љубави неће пред Господом пропасти. Макар то била чаша воде коју смо принели
жедном.
Ниједан избор донет у
љубави није грех, макар жртвовали и сопствене дарове.
Но у свему томе, не
заборавимо да волимо и себе, јер каже заповест да волимо ближњег свога као себе
саме. Што значи да смо призвани и да себе волимо, и дар живота да не потчинимо
сасвим другом човеку – јер то би онда заиста био грех. Но о томе другом
приликом.
На крају, занимљиво је
приметити да пензионери најрадије играју домине. Могуће је да је због тога што
је то била игра њихове младости, но ја некако тумачим да су, после толико
година, прихватили лепоту избора. И сад, кад у њиховом животу није остало баш
толико“плочица“ до краја партије, радује их што могу да уживају у лепоти игре.
Да ли ставити дуплу нулу или нула-пет, и ко ће знати исход? Но исход их више не
плаши толико колико престанак те дражи, те лепоте, тог несагледивог дара: имаш
слободу да се играш. Имаш слободу да овако или онако волиш Бога и волиш људе и
волиш себе. Имаш слободу да страдаш због тога, но шта је игра без ризика? И шта
је награда без уложене смелости и храбрости?
Праштајте на дужини,
само ме водило.
Као кад те потрефи
пасијанс, али не бих сад претеривао са алегоријама - ако већ то нисам учинио.
Не љути се, човече.
(Марко Радаковић)
Коментари