Многи су ми се обраћали са жељом да кажем коју реч о самоубиству. Избегавао
сам јер сматрам да нисам довољно способан ни речит, огроман је терет те теме. А
опет, призвани смо да носимо бремена једни другима (Гал. 6, 2), то јест, да
свако онолико колико може и уме учини да другима буде бар мало лакше. Тако да
је то једини мотив којим ово пишем, будући да су се многи мени драги људи
суочили са трагедијом да њихови најближи одустану од живота или су сами имали
помисли о самоубиству. И унапред молим за опроштај уколико кажем нешто
непримерено или погрешно.
Човек диже руку на себе када помисли да више не може да се носи са
животом, не проналази начин да изнађе решење, да се суочи са животним
околностима или самим собом. Када се оваквом размишљању особа сувише препусти, доведе себе у стање свести где не доноси одлике уобичајено и трезвено. Некада су то
тренуци, некада је стање из којег је тешко да се извуче. Самоубилачке мисли се
тада особи чине као рационалне док уопште нису, вођене су неконтролисаним
емоцијама и помрачним виђењем стварности и себе. Самоубиство је трајна и
деструктивна реакција на привремене животне проблеме. Може бити мотивисано
различитим стварима: дубоком тугом, озбиљним немирима, чак и бесом, а већина тога се може повезати са психичким болестима од
којих је најучесталија депресија. Најчешће лажи које доводе до овако страшног
чина су: „ништа што учиним неће допринети да ми буде боље“, „показаћу им, па ће
им бити жао“, „биће ми боље ако умрем“ и нарочито трагична: „свима ће бити боље
ако умрем“. Све ово су, јасно, неистине: иако живот јесте тежак, призвани смо да се
боримо и биће нам боље. Људи нас воле и самоубиство може озбиљно, некада и
трајно да их повреди.
Православни хришћани чврсто верују да нам је Бог свима дао живот, те није наше да га одузмемо. То је срљање против Божије воље. Уједно, призвани смо да се боримо кроз страдања, знајући да је и Сам Син Божији иста искусио, али и изнео Свој Крст до краја. У страдањима смо призвани да гледамо ка Његовом Крсту и тражимо од Њега помоћ, схватајући колико смо сами мали. Ипак, наше немоћи могу постати начин кроз који се спашавамо. „И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова. Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб онда сам силан.“ (2.Кор. 12, 9-10). Ми не знамо шта је све Бог дивно спремио за нас, те не смемо да се обесхрабримо страдањима која тренутно доживљавамо, макар она и дуго трајала.
Самоубиство је облик убиства које је забрањено Божијом заповешћу (Изл. 20, 13). Самоубиство повређује и оне који га чине и оне који их воле. Медицинска истраживања чак потврђују да сродници самоубицâ чешће и сами дигну руку на себе – ово није правило, хвала Богу, више чиниоца је ту укључено, али је јасно да оставља дубоке ожиљке на најмилије. Христос је рекао: „Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.“ (Јован 10, 10) Христос то говори свакоме од нас. Његова замисао за свакога од нас јесте да имамо живот у изобиљу, пуноћу живота, целину живота, сав смисао, топлину, силину коју живот у Богу носи са собом. Не заборављајмо ово Божије обећање: Он Јесте Живот, у Њему јесте пуноћа живота, и не смемо сумњати у то. А ако нам је Он дао живот – живимо га, не одбацујмо га, тражимо испуњење Његовог обећања и упоредо будимо они кроз које се то обећање испуњује.
Постоје неке црквене личности које нису толико
отворене ка и самом постојању менталних поремећаја, наводећи да је свему узрок –
грех. Посредно и јесте, јер да није било првородног греха, били бисмо у Рају
где не би било ни болести, ни смрти. Но ментални поремећаји су стварност, нису
табу тема, и сложено би било да се сада бавимо тиме шта је човекова свесна и
лоша-грешна намера, а шта последица процеса које он самостално некада и не може
да контролише. Човека боли зуб, па је лоше воље; трудници „дивљају“ хормони па
мења расположења; а замислимо шта се све дешава када су сложенији физички и биохемијски процеси
у мозгу у питању. Склоност ка неразумевању често утврди оболеле особе у
поимању да их нико не разуме и неће их разумети, осете се усамљено, некада и
одбачено, криво. Хвала Богу, већином свештеници и духовници имају разумевања за ове појаве, те осим литургијског живота усмеравају и ка стручњацима у психологији и психијатрији.
Могуће је да се особа пита где је Бог и добро је да усмери пажњу ка
молитви, богослужењу. То би било добро да чини градећи стрпљење, јер Бог је Добар и чује, али некада се
и Његов одговор слуша кроз месеце или чак и године. Важно је да човек препозна
прве знаке склоности ка самоубиству, да потражи стручну помоћ, окружи се
љубављу породице, добрим пријатељима, усмери ка активном црквеном животом, итд. Потребно
је да чврсто одлучи да ће живети и да избегава икакве фантазије и планове о
самоубиству. Чак уколико то човек остави као могућност, веће су шансе да ће све
више да тоне, јер ако самоубиство не постоји као икаква опција, много се
ревносније и храбрије човек суочава са проблемом и проналази креативније начине
да га реши и да ради на себи. Напослетку, човек залудно мисли да је самоубиство
нека врста бега од проблема али није и не може бити. Депресија, као најчешћи
узрок самоубиства, лечи се и може се излечити. Важно је да особа борбу не
пролази сама.
Они чији су најближи дигли руку на себе пролазе посебно тежак живот
дуго након чина. Осећања, мисли, сећања, претпоставке, све се усковитла у један
збуњујућ вихор. Мало шта има смисла.
Смрт вољене особе није ваша кривица. Бог је свакоме дао слободну
вољу и не можемо одговарати за туђе поступке. „Шта сам могао/ла учинити?“
остаје питање на које само Бог зна одговор – да ли је заиста наш поступак могао
некоме спасити живот, или би само одложио њихову намеру, или не би допринео
ничему, тешко да ћемо икада сазнати. Да ли смо могли одговорити на ону поруку, упутити лепше последње речи, све то су питања која је боље не постављати себи,
будући да се претварају у мучење.
Људе прогања помисао да се њихови најмилији муче у паклу због
страхоте „неопростивог“ греха. Категоризацију грехова на „мање“ и „веће“
преузели смо од римокатоличке цркве, где је логично да се човеку не може овај
грех опростити будући да није имао када да га исповеди и покаје се због њега. У
овоме се види скоро правничко схватање греха. И док остаје сасвим тачно да
самоубиство јесте страшан грех, ми не можемо да узмемо на себе право у
одлучивању кога ће Бог да пригрли, а кога не. Било је и многих других
случајева, најчешће кад људи изненадно умру, па нешто друго не исповеде, но ко
смо ми да одређујемо Божије одлуке? Тешко је рећи да ли је самоубиство „највећи“ грех и да ли одређује човекову вечну судбину,
будући да то није наше да знамо. У самој Библији нема ни помена о томе да је
неопростив грех. Христос каже да је
«хула на Духа Светог» (Матеј 12, 32) неопростив грех и многи су то протумачили како се говори
управо о самоубиству, док је вероватније да је реч о упорном склањању и
одбијању благодати Божије – што може (и не мора) да се посматра из перспективе
самоубиства, као покушај бега од живота у целости. Други га повезују са истрајавањем у јереси. Но зар ће један чин, ма како страшан био, аутоматски
одвојити човека од Бога, као да Њему није познати шта човек носи у себи, који
бол или лаж га је ка томе навео, као да Бог не може да победи све? «Јер сам уверен
да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни
будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од
љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.» (Рим. 8, 38-39)
Зашто Црква не држи
опело самоубицама? Црква је увела
забрану опела самоубицама као својеврсну педагошку меру, у времену када би људи
одлагали подизање руке на себе из бојазни да ће бити сахрањени без молитве. И
данас се некада одржи опело, уколико је јасно да је особа прибегла самоубиству док није била у стању здравог разума. Но, логично је питати да ли је иједан
самоубица био трезвен и здравог разума кад је то учинио. Ову проблематику радије бих
оставио онима који се више разумеју у црквено правна и пастирска питања.
Самоубиство
дефинитивно има дубок и трајан утицај на вољене. Болни ожиљци које оставља
такав чин не зарастају лако. Нека Бог подари Своју милост свакоме ко се данас суочава
са овим страшним искушењима. И нека свако од нас полаже наду у обећање: „Сваки
који призове име Господње биће спасен“ (Римљанима 10, 13).
ДОДАТАК: Још
примера о самоубиству у Светом Писму
Библија помиње шест конкретних људи
који су извршили самоубиство: Авимелех (Судије 9,54), Саул (1 Самуилова 31,4),
Саулов оружар (1 Самуилова 31, 4–6), Ахитофел (2 Самуилова 17, 23), Зимрије (1.
Краљевима 16, 18) и Јуда (Матеј 27,5).
Петорица од ових
људи била су позната по својој злoби (изузетак
је Саулов оружар — ништа се не каже о њему). Неки сматрају да је Самсонова смрт
пример самоубиства, јер је знао да ће његови поступци довести до његове смрти
(Судије 16, 26–31), али Самсонов циљ је био да убије Филистејце који су претња
по његов народ, а не себе. У оваквим случајевима се више говори о пожртвованој
смрти, но самоубиству.
Библија на самоубиство гледа као на убиство (само-убиство). Бог је једини који одлучује када и како човек треба да умре. Требало би да кажемо са псалмистом: „Времена су моја у твојим рукама“ (Псалам 31, 15).Бог је давалац живота. Он даје, и узима (Јов 1, 21).
Неке личности у Светом Писму су осећали дубок очај кроз живот. Соломон је, у
потрази за задовољством, дошао до тачке када је „мрзео живот“ ( Проповедник 2, 17
). Илија је био уплашен и депресиван и чезнуо је за смрћу (1. Царевима 19,4). Јона је био толико љут на Бога да је
пожелео да умре (Јона 4, 8). Свети апостол Павле и његови пријатељи су у једном
тренутку помислили да ће их у страдањима снаћи смрт (2. Коринћанима 1, 8-9).
Међутим, нико од њих није извршио самоубиство. Соломон је научио да се „боји
Бога и држи његове заповести, јер је то дужност целог човечанства“ (Проповедник
12, 13). Илију је утешио анђео, допустио му је да се одмори и добио је нову
дужност. Јона је примио опомену и укор од Бога. Свети Павле је научио да, иако
је притисак са којим се суочио био изнад његове способности да издржи, Господ
све може да поднесе: „Ово се догодило да се не уздамо у себе него на Бога, који
васкрсава мртве“ (2. Коринћанима 1, 9). Када је стражар видео да су затвореници
побегли, решио је да се убије али онда се затвореници – Павле и Сила – враћају,
пречавајући га да то не чини и проповедају му Јеванђеље .
ДОДАТАК: Калед
О питањима
самоубиства нашао сам статистику руског доктора Василије Глебовича Каледа,
психијатра, заменика Главног лекара Научног центра психичког здравља Руске академије
медицинских наука. У отприлике у 20% случајева људи окончавају живот
самоубиством, уколико страдају од озбиљних психичких болести. У осталим
случајевима људи то чине у стању депресије за коју постоје многи узроци. Човек
долази до стања очајања, и код њега нестају неке моралне препреке за извршење
тог последњег акта. По њему, самоубиство је сваако пројава човекове психичке
болести. По критеријумима Светске асоцијације за заштиту здравља, човеково
психичко здравље је то стање у коме човек може да нађе излаз из сваке
најкомпликованије ситуације, и да се адаптира. Човек чини самоубиство у стању
сужене свести, и зато не треба сматрати да је то избор здравог човека, већ
човека чија психа није у потпуности здрава. Зато му је потребна помоћ
специјалиста: психијатара, Цркве, породице, блиских пријатеља... Калед
закључује: „главни узрок самоубиства је тај што човек нема животне вредности, и
не зна на шта да се ослони у тешком тренутку. И зато је задатак нашег друштва
да код људи развија озбиљне духовно-моралне оријентире.“
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=447
https://svetosavlje.org/da-nam-budu-jasnija-neka-pitanja-nase-vere-knjiga-ii/14/?pismo=lat
Коментари