Често
ми ученици или саговорници кажу како не иду у цркву јер немају навику или не би
умели да се понашају, било би их срамота, нико их није навикао на цркву, итд.
Волео
бих да су сви они видели мене када сам тек почео да редовно идем на
богослужењe. Ни ја нисам имао навику, нико ме није водио, нисам имао појма. Али
сам свим срцем веровао у Бога и имао изузетног свештеника и неке добре људе у
цркви који ће ми остати пријатељи.
Нема
потребе да одлазак у цркву схватамо као икакву стручну ствар, није да идемо у
механичарску радњу и да сад ми морамо да завучемо рукаве и радимо што није наша
струка. Не бојте се, нећете побркати дршку од канте и иберзокну, не можете
ништа покварити или наружити – ако у цркву идете из искрене жеље за Божијом
љубављу.
У
Цркви су они који су ту скоро од рођења, одрастали су редовно долазећи са
старијима. Али у Цркви су и они који су у каснијем периоду живота решили да
живе богослужбено. Ја сам то учинио негде од петог, шестог разреда, него други
од средње школе, неко трећи у својим двадесетима, а неко у седамдесетима. Бога
што се тиче (а и Цркве), то није важно. Важно је да је особа искрена у својим
намерама.
Од
оних који нису од најранијег детињства учесници богослужбеног живота
Цркве, нико (баш нико!) није дошао
знајући шта ће се све дешавати и прослављати, када и како да пости, итд. Црква
је и школа, она поучава, усмерава, образује – и то много више и учинковитије
кроз своја богослужења него што ће иједан вероучитељ икада на својим часовима
(интернет тек! – ово је веома мала мисија).
Црква
је најбоља учитељица првенствено због благодати Божије која утиче и на наше духовне
и сазнајне силе, а потом и због тога што су „наставне јединице“ и „методе“
Цркве живе и изграђиване две хиљаде година. Нема већег учења икада игде него
Христовог, а оно се у Цркви актуализује, постаје живо, конкретно, и даље се
шири у наше домове, улице, школе. Тако да је веронаука оманула уколико није
подстакла особу да буде жив члан Цркве и да живо сведочи и дела оно што је
Христово.
Наш
народ придаје обичајима и ритуалима често сувише магијско значење и схватање, и
зато се некад јавља велики страх код
људи да „нешто случајно не погреше“. Но неће Бог никога казнити ако је у
незнању сео кад је пракса да се стоји, или ако не уме одмах да учини мали или
велики поклон. Тако окрутног и крутог формализма у учењу Цркве нема (иако
постоје одређени који слове за православне и то тако погрешно доживљавају).
Многе „нове“ у цркви је страх да ће их они „стари“ гледати попреко ако нешто не
знају, срамота их је. Искрени хришћани се радују кад неко нов дође у цркву, они
чине све да их лепо дочекају, да их чак и усмере – нипошто не преузимајући на
себе улогу која припада свештенику, већ прилазећи људима као пријатељи у
Христу. Они који нису искрени хришћани мени и дан данас јавно или тајно
приговарају због овог или оног, али што рече Свети Нектарије Егински – јао мени
кад би ми вера зависила од људи. Јао мени кад бих себе лишио молитве из обзира
према људском, грешкама склоном мишљењу. Мала ли је моја вера када више марим
за мишљење људи но за „мишљење“ Бога, кад ме од сједињења са Васкрслим Христом
може удаљити нечији ситан став. Дакле,
не тако, него: ја идем у цркву, Богу Своме да се помолим, да Му се захвалим, са
Христом да се сјединим, и то са људима који са мном чине заједницу, једни за
друге да се молимо. Јер сви смо ту грешни и сви смо ту слаби, сви смо незналице,
и зато из мрака идемо ка Светлу, из незнања ка Знању, из бесмисла ка Смислу,
стално, изнова, јер стално и изнова грешимо, падамо, заборављамо, заглупљујемо,
обесмишљавамо, али молимо се, упорно: не дај нас, Боже. Не дај нас пропасти, не
остави нас саме, јер сами смо прашина, падамо у замке који и сами стављамо,
ударамо у препреке док хрлимо кроз мрак.
Прочитах
недавно да је погрешно сматрати како мотивација увек претходи делању,
правилније је рећи да човек почне да дела и онда се упоредо јави мотивација.
Колико пута се то десило: није те воља нешто да радиш, али док си петнаест
минута у томе, расте жеља да се то учини до краја и ваљано. Тако је и са
одласком у цркву. Најтеже је многима да почну, стекну навику, али када човек
почне да редовно одлази на богослужење, жеља за Богом и служењем Њему је све
већа и већа. Ово су само речи, но човек би требало да проба и увери се сам,
нека оде и доживи. Као што Свети Јован Богослов записује Божији призив у више
налета изговорен кроз различите личности и прилике: „Дођи и види!“ Толико је
једноставно. И потом „Кушајте и видите како је Благ Господ!“
Бог
је Благ. Најблажи. И она одговорност коју од нас очекује, иако се може чинити
велика, она је у ствари дивна, блага, чак и лагана – јер служи толико дивном
циљу. Рекао је Он: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас
одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и
смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме
је моје лако“ (Мт 11,29-30).
Дакле,
ако смо уморни, натоварени животним бригама и страховама, слутњама и
проблемима, ходимо ка Христу. Нема такве тежине и бриге у Његовим речима, а ни
на Његовом богослужењу. Тамо долазимо управо да допустимо Христу да скине терет
са нас. И исто – ако смо захвални и радосни, па узнесимо и то ка Богу,
захвалимо Му се, јер нема без захвалности ни постојане радости, ни успешне
борбе.
Литургија
се у Сомбору служи сваке недеље од 9 сати, а суботом после јутрења, дакле,
негде од пола 9 - тако и на празнике. Ако не знате, лако је дознати када је
богослужење у вама најближој цркви.
Текст: Марко Радаковић
Фотографија: Миљан Милетић, линк до фејсбук профила
На фотографији су покојна бака Вида, мајка Епископа Игњатија (Мидића), блажене успомене Епископ Атансије (Јевтић), Епископ Игњатије (Мидић) и блажене успомене Митрополит пергамски Јован Зизјулас (фото: Миљан Милетић) Мислим се да се ово троје и у Царству небеском још лепше радују.
Коментари