Људи воле да живот посматрају из одређене перспективе, да бирају његове „укусе“, стварају у себи склад од његових „боја“, итд. То је нормално, јер човек жели да осмисли оно с чим се среће, жели нешто што делује као хаос да учини смисленим и складним. Сви стремимо ка Логосу. Проблем се јавља уколико коначни ауторитет у том осмишљавању човек не препусти Богу, већ покушава да га задржи за себе или препусти некој другој особи, странци или институцији. Ово сам сретао и код особа за које бих рекао да су искрено побожне, но уколико се нешто не слаже са њиховом идејом склада, они то категорички одбацују. Не бавимо се овде догматским питањима, то је одвојена тема, већ животним трзањима и полетима. Одбациће људи некада не само нечије мишљење, став и доживљај, већ ће и нешто што је чињенично сасвим доказиво и извесно покушати да прикажу у складу са својим личним наративом, ма колико то деловало неодрживо и натегнуто. Некада ће чак одбацити и саму особу, нарочито ако она не жели да приклони и накриви главу, те посматра стварност из перспективе туђе главе и туђег срца, а та перспектива је често замагљена и сувише искривљена, приказана кроз расипна сочива пролазних идеја.
Човек, ако жели да буде мудар, и то Богом мудар – онако како Соломон у својим изрекама подучава – он мора да оголи себе од своје пристрасне визије истине. Мора бити готов да саслуша другог, да се постави у његову позицију и промисли о њој, и у томе, бар на тренутке промишљања, да се сасвим „измести“ са своје перспективе. У свему томе он се држи Бога као Пута, Истине и Живота (Jн. 14, 6). Како су други поредили, мудар човек зна да је Истина као сви океани света, а наш разум величине чаше, па колико из тог океана захватимо, толико ћемо Истину познати. И опет, не можемо се служити прљавом чашом, па загледани у захваћену воду судити о чистоћи океана. Разум треба чистити, највише од физичких страсти, јер они га најогавније запрљају. Човек тада не види даље од својих физичких и физиолошких потреба, смањује се на ниво бубе. Слично је и са душевним страстима, човек сву истину људског рода и сву истину космоса мери само потребама своје душе, често варљивим, нестабилним, сноликим, магловитим.
Ко стреми Суштој Истини мора да доживи – ништа сам и нико сам без ње. Не могу истину интелектуалним прегнућем схватити као просту једначину, али могу је, по Божијем дару, доживети и осетити кроз живот сâм. У Светој Тајни, у утехама пријатеља, у простом раду у њиви, у чврстом, окрепљујућем одмору, у лепотама природе,у спремности да опростим и учиним, у загрљају детета, у плачу пред иконом, у упорном подизању после сваког пада.
Истина је Сâм Христос. Сви ми имамо своја виђења и идеје стварности, и то је у реду. Није ни обавеза да сасвим исто мислимо. У сусрету са онима који другачије тумаче стварност, не заборавимо да ни ми не знамо много тога. Да није најважније да докажемо нешто своје, но да сведочимо Бога Који је Љубав. Да је некада боље бити у миру, него (доказати другима да си) у праву. То не значи да се одричемо истине, нипошто, али знамо да се не може на силу ико утемељити у истини. Своје можемо изнети, туђе не морамо усвојити, али не гордимо се мислећи да знамо све и свја, јер то није случај. Држимо се Јеванђеља Христовог и живимо по њему, то ће најсилније сведочити и пројавити Истину. Хитајмо ка благодати Божијој која нам се даје кроз Свете Тајне, и кормило нашег ума и срца тиме препуштајмо у Божије руке, да нас Он по узбурканом мору живота води ка истини.
„Ако ви останете у науци мојој, заиста сте моји ученици; И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 31 - 32)
„А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину.“ (Јн. 16, 13)
„Посвети их истином твојом: реч твоја јесте истина.“ (Јн. 17, 17)
„Постарај се да се покажеш ваљан пред Богом, трудбеник који се нема чега стидети и који право управља речју истине.“ (2. Тим. 2, 15)
„Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином.“ (1. Јов. 3, 18)
„Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.“ (Јн. 1, 17)
„Упути ме истини својој, и научи ме; јер си ти Бог спасења мојега, теби се надам сваки дан.“ (Пс. 25, 5)
- Марко Радаковић, Сомбор, 2023.
Коментари