Дешава се да се људи највише љуте на оне који
им желе оно што је најбоље за њих и ка томе их усмеравају. Можда је свима прва,
најлогичнија асоцијација - тинејџери који се љуте на родитеље. Али то може да
буде усмерено према пријатељима, супружницима, деци, унуцима, духовницима,
лекарима, чак и према Богу. Тако постоје људи свикнути на болест који упорно
говоре да им доктори нису потребни. Можда оду код њих кад болови постану
неиздрживи и често тада процес лечења буде тежи него да му је приступљено
раније. Зашто и откуд такво размишљање? Сложена је тема, разлози могу бити
многи. Поменућу појаву да би људи радије патили у стању у којем јесу, често
игноришући проблем или га посматрајући нереално, радије него што би се трезвено
и одговорно суочили са стварношћу и самима собом, постали активни, направили
промену. У сржи то је примитиван и себичан начин размишљања и делања, као деца
кад су до плача бесна јер морају да перу зубе.
Многе
људе толико плаши промена да би били спремни да одбаце све оне који се труде да
им разбистре перспективу и помогну. Ово је очигледно кад зависници негирају да
имају проблем и дају изговоре или апсурдна објашњења. Један од првих корака да
неко престане да буде алкохоличар јесте да призна себи да је алкохоличар. Не
може се променити ако умањује проблем, оправдава своје поступке и напада оне
који желе да му помогну. Зато је и у Цркви први корак промене и преумљења – Исповест,
признање, тражење опроштаја и помоћи од Бога. Један од највећих благослова
јесте задржати трезвен поглед на свет, друге, себе и Бога.
Важно је држати ум и срце у хармонији, телесне
потребе под контролом, сузбијати страсти – стремити целомудрености, целовитости,
хармоничности. Јасно, ово је борба и пут који траје до смрти, и нема онога који
ту није више или мање поклекао – зато се држимо Бога. И драгих људи. Сами не
можемо. Али човек који опијен личним емоцијама и страстима посматра свет,
друге, Бога и себе, врло лако изгуби нит шта је истина а шта његова идеја
истине, тј. лаж. Ако човек не држи ум и срце у хармонији, и ако обоје није
смирено препустио Богу на старање, он не зна ни шта жели, ни куда се креће, ни
шта да чини. Изгубљен је. Тада надјача страх, некада и паника. Тада га лако
надвлада и гнев, најчешће оружје најслабијих. А најслабији су они који не
увиђају и ни не знају колико су слаби. Гнев је штит којим горди одбијају од
себе друге. Често оне који им желе најбоље. Радије би успавани проживљавали
кошмаре на које су свикли, јер знају да будни морају да уложе далеко већи труд
и да имају далеко већу одговорност. Љуте се на оне који их буде.
Ми,
хришћани, верујемо и знамо да је Христово Васкрсење извориште смисла и смерница
у сваком тренутку нашег живота. Он нас је истински пробудио, Његово Васкрсење
је космичко буђење, омивање водом живом кроз благодат у евхаристији. „Зато
вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле,
пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, Користећи време, јер
су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља
Господња.“ (Еф. 5, 15-17) „Зато немојмо спавати, као и остали, него бдијмо и будимо
трезни.“ (1.Сол. 5, 6) Најбољи подсетник о потреби будности имамо у Христовом
прекору апостола који су се успавали у Гетсиманском врту, пред Његово хапшење и
страдање. Многе је параболе раније Он испричао о потреби будности и
трезвености, јер не знамо кад ћемо умрети, још мање кад ће Христос други пут
доћи. „Пазите, бдите и молите се; јер не знате кад ће време настати.“ (Мк. 13,
33)
Јасно је да они којима је опијеност ове или
оне врсте одговарала, који су скоро бебећи били узнемирени тиме што се Христос
стално трудио да их пробуди, јасно је да су учинили све да Га ућуткају. И нису
успели. Као Његови ученици, ми смо дужни да се настављамо на Његово дело.
Трудимо се да будимо будни и да пробудимо друге. То не чинимо зарад икаквог
личног интереса, већ само у љубави према Истини и ближњем. При том не намећемо
ни себе, ни Христа, остављајући свакоме слободу избора и делања. То чинимо
благо, стрпљиво, брижно, промишљајући, бирајући и време и место, и речи и
начине. Ако се ближњи љути, то не мора нужно да буде лоше. Могуће да смо
додирнули тамо где је било потребно. Наравно, учинићемо колико можемо али није
све на нама. Некада се људи, просто, неће променити. Ако проценимо да, док се
даве у свом живом блату, упорно желе да повуку са собом и нас, удаљићемо се.
Задржаћемо их у молитвама. Не може нам ниједан човек бити дражи или пречи од
Пута, Љубави и Истине у Којем смо. Кад би нам човек био најпречи, онда нисмо ни
трезвени, нити имамо потребну равнотежу и хармонију.
Будимо трезвени и будимо успаване. Урличимо,
плачимо, молимо, грлимо, трзајмо, боримо се како знамо и умемо, нарочито ако су
нам познати ужаси таквих, стравичних будних снова, а већини нас јесу. Немојмо
постати месечари, бауљајући овим светом, мислећи да живимо, док у ствари
преплашени држимио капке затворене, снивамо своје мале, безначајне животе
ударајући путем у шта стигнемо, изгубљени, хипнотисани својим лажима, заљубљени
у своју важност, све док нас ватра болно не пробуди. „Будите трезвени и бдите,
јер супарник ваш, ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“
(1.Петрова 5, 8 )
Марко Радаковић
Слични текстови овде
Коментари