Постоји код многих
младих људи та једна дубока разочараност, рекао бих можда и озлојеђеност, због
тога што нешто не поседују или зато што нешто нису постигли. То махом нису
њихове личне неостварености већ их средина у којој су се обрели убеђује да су
нешто промашили и често их убеди, па то усвоје као своје промашаје. Људи које
сматрају пријатељима често их посматрају с висине јер не следе идеје које им
они намећу (а које су и њима успешно наметнуте). Неприхваћени због имовинског
стања или неких личних особинâ, ови млади људи убеде себе да ће се ствари
променити када финансијски стекну, каријерно и/или брачно се остваре и сасвим
се прилагоде. У остварењу овог циља почне да их води нека врста незадовољства и
ината. А то нису здрави мотиви. Неретко се нађу на прекретницама где морају да
се суоче са собом. Исход може да буде трагичан јер човек у том настојању да
буде прихваћен и вољен може да заборави ко је заиста. Може да подсвесно омрзне
себе јер је себе издао, али и да презре свет који га је на то приморао. Често
је уз ово повезана и неоствареност у љубави, неретко је имао лоше искуство са
једном или више особа, те супротни пол посматра генерализујући. Тако ће
мушкарци мислити да су свим женама важне само паре, а жене да је мушкарцима
најважнији блуд.
Шта онда чинити?
Променити друштво, можда и средину, држати се
правих вредности по сваку цену. Посматрати само где стојимо пред Богом и
престати да себе поредимо са другима јер тиме обезвређујемо и себе и своју
Богом дану јединственост и аутентичност. Наш живот није наступ којим треба да
импресионирамо жири да би нас они волели. Нико ти није дао сценарио, напиши га
сам. Нико ти није наменио већ написану улогу, ти имаш сву слободу али и
одговорност да створиш лик, да будеш аутентичан, непоновљив, истински жив.
Не стварајмо нездраву зависност од туђег
прихватања, тиме ипак хулимо на Бога. Зар нам је мишљење људи важније од тога
како нас Бог види? Зар мислимо да можемо имати већег пријатеља од Њега? Свето
Писмо често упозорава о опасностима лошег друштва. „Ко ходи с мудрима постаје
мудар, а ко се држи с безумницима постаје гори.“ (Приче 13, 20)
Лошим особама никада нећемо бити довољно
добри, а добре особе ће нас волети због оног што јесмо. Своје дарове свакако
умножавајмо и дајмо све од себе - али не да бисмо задивили друге или да би нас
због тога волели. Дајемо све од себе јер је то храбро и мудро. Имамо
одговорност пред Богом, ближњима и собом.
Једна од ствари која доприноси овом
повлађивању друштву може да буде и породица у којој смо одрасли. Да ли смо
наследили научене навике прилагођавања и да ли се настављамо на жељу својих
родитеља да буду прихваћени и цењени у друштву? Или су можда прихватање и љубав
недостајали у родитељском дому, па их тражимо на другим местима, ненаучени да
препознамо људе који ће нас пре повредити него нас волети?
Неко ће рећи, нема ништа погрешно у жељи да
будемо прихваћени и вољени. Истина је да је то једна од најдубљих човекових
потреба – да волимо и да будемо вољени. И то је тачно. Али не можемо задобити
љубав кроз пролазне, кварне и ниске људске идеје. Тиме нисмо слуге Љубави него
робови људски.
У православном етосу истина и љубав се не
деле. Не постоји љубав која је лаж, тада то није љубав. Љубав, да би била
постојана, вечна – мора се темељити у истини. Човек, да би трајно волео и био
вољен, мора да буде истинит, доследан, свој. Ако је човек довољно дуго у истини
о томе ко је он, ко је Бог, шта је живот, он ће неизоставно узрастати у љубави.
Ако знаш истину о Богу и о себи, о свом греху, ти ћеш се покајати, преумити,
поправљати. То нећеш чинити због туђих идеја о успеху и успону, но због живе
потребе да се усправиш, као што ће и свако дете природно осећати потребу и жељу
да стоји право и да хода. То нам је свима заложено, ка томе нас све Бог води,
као добар Родитељ.
Потребно је истаћи да успех у каријери није
нипошто лош, ако је то начин да умножавамо дарове. Али је лоше ако нам је
каријерство циљ, ако нам амбиција замагли људскост. Није ништа лоше ако млада
жена жели способног мушкарца, она размишља о породици колико и мушкарац када
жели вредну и честиту жену. Лоше је ако она жели спонзора. И тако даље.
Човек мора да зна ко је заиста он и шта заиста
жели, независно од друштва или околине. Разумем да је то тешко уколико је неко
усамљен али искуство ми говори: уколико је човек аутентичан, свој, искрен, ако
му је срце усмерено ка Небу, неће бити усамљен. Сличан се сличном радује и
човек препознаје човека. Не доказујмо се другима, људи нису лајкови (а и шта ће
нам лајкови). Али показујмо се другима, отворимо се другима, заволимо друге, и
то без бојазни да ће нас повредити. Кажу – ја сам био човек, он према мени
није. Одлично, ти си био човек. Није ти ни морао узвратити. Ти си истрајао и
настави тако. Радуј се давању пре него узимању, и радуј се томе што волиш пре
радости што си вољен, и радуј се томе што си доследан без обзира на туђу
реакцију. Кад изградиш такво самопоуздање и такво поуздање у Бога Који је
Љубав, онда оно што си до јуче сматрао губитком или тугом и трагедијом, само
називаш искуством, подвигом и растом.
Марко Радаковић
Слични текстови овде.
Коментари