Страдају људи сувише од "премотавања" прошлости и слутњи о будућности, не увиђају сву лепоту садашњости.
Леп је дан, уживај, пусти.
Причај са драгим људима, изгрли их, цени што су уз тебе и ти уз њих.
Ради, уживај у самом раду, не због награде па чак ни због плодова рада - здраво се умори захвалан што управљаш својим телом, јасније га осећаш, напрежеш мишић, утичеш на околину, служиш другима.
Како је живот диван у својој једноставности и како је залудно чинити га сложенијим него што јесте! Човек својим страховима ствара лавиринте у својој глави и срцу, тама и чудовишта се стварају пред његовим видиком, но у ствари све је то играрија ума, демонска обмана, заборављање Бога. Не бој се, но веруј - вели Христос. Не бојмо се, но живимо. Сада, овде, живимо са оним што заиста имамо и чинимо оно што заиста можемо.
Не вреди сувише далеко гледати у будућност, што Господ каже - "доста је сваком дану зла свога".
Не вреди једити се сувише због прошлости. Ако нас она кочи и вуче натраг, ту је исповест, покајање, можда и добри психолози; ту је одговорност да морамо да идемо даље, због Божијих дарова, због оних које волимо и који нас воле, па и због здраве љубави према себи. Ту је нада да ће све бити добро, ако не овде и истог трена, онда у Царству небеском. Но тајна је непрегледна, света, да то Царство небеско, то вечно трајуће "сада" може и сад да се окуси.
Лепа је то слобода, велик дар, бити слободан и од уза времена, од прошлих и будућих нас, и слобода да волимо, волимо и волимо, знајући да нам то нико не може одузети, нико опоганити, нико чак ни повредити јер не волимо да би нас волели, волимо слободни од сваког интереса и рачунице.
Лепо је бити жив, лепо је знати да можемо уз Бога остати увек живи. Лепо је чак и своја страдања прихватити јер знамо да су она значајан део живота и нас самих. Страдања су као тамне сенке на слици, преко потребе да истакну значај светлости; као вредне лекције или просто подсетници о потреби љубави, сведоци наше истрајности, голготе нашег васкрсења. Не страдајмо, онда, од наших илузија, нека нам очи не буду велике у страху, радије живимо оно што нам је дато и умножимо све оно што можемо, нека се сваки откуцај срца рачуна.
Данас сам слушао себе како дишем и обрадовано кликнуо: велик си, Боже! Хвала ти! Колико замаха плућима, хране која ми се претаче у крв, лепоте којом ми храниш очи, топлине драгих људи, све си предивно створио!
Сада се рачуна и сада ћу се потрудити да заиста живим и будем Твој човек, јер то не бих да одлажем.
Марко Радаковић
Коментари