"Сваки леш на планини Еверест некада је била веома мотивисана особа, тако да би можда могао мало да се смириш."
Наиђох на овај (де)мотивациони цитат који је ипак негде погодио срж. Препун је интернет "здравоживућих" спиритуалиста, психотерапеута-брзокурсиста и самопроглашених лајфкоучева. Сви они махом причају о томе како "ти све можеш", "снага је у теби", "можеш да оствариш све своје снове"...
Лоше мотивације могу довести до баналних али и озбиљних проблема. Можда ће се неко крајње неталентован пријавити на аудицију за певача па ће Сале Поповић да нареже це-де да му се људи смеју (похвално је што то више не ради). А неко други може уложити све своје имање и/или духовне и физичке напоре за нешто што је сасвим неостварљиво и што не може да изнесе до краја, да ли због својих немогућности, да ли због живота и околности. То може да доведе и до духовног и психо-физичког, па и до уопште животног краха. Људи могу да се озбиљно повреде и дубоко пате ако се након огромног очарања сувише болно и кобно разочарају, или ако се неспремни зајуре да носе терет који не могу ни да подигну, или није њима ни намењен. Од тога може да се умре.
Неопходно је да препознамо и ценимо своје могућности и дарове, неопходно је да их умножавамо. То свакако. То је Христос више пута напомињао, најупечатљивије у причи о повереним талантима. Но ако обратимо пажњу на причу приметићемо да је господар (тј. Бог) свакоме дао "по његовој моћи", те да слуге свом господару поверено и умножено враћају са захвалношћу (Матеј 25, 14-30). Често недостатак захвалности доводи до лакомисленог односа према даровима. Тако је један од слугу закључио да му је господар тврд и строг, ето, мало му је и дао, те стога закопава поверено и напослетку добија прекор. Тако и многи људи, сматрају да им од Бога дариване могућности, способности и склоности нису довољне, но - коме нису довољне? Јасно, њима, да би стекли о себи неко више мишљење, мерећи људским начелима и мерилима. Упоређују се са другима и њиховим достигнућима, уместо да само пазе колико су умножили оно што је баш њима, с поверењем и љубављу Бог дао. Мерило тада није надјачавање других, па ни доказивање себе ни другима - ни себи. Кажу често: "хтео сам себи да докажем". Нисам никада разумео ове аргументе. Шта ја имам себи, па и другима да доказујем? Ни Богу немам потребу да се доказујем, Он ме зна, па ме зна. Није овај живот ту да своја постигнућа, врлине или успехе ређамо као некакве трофеје или доказе на суђењу - шта тиме стремимо да докажемо? Да смо добри, способни, вредни? Није ли то пројава гордости? Психологија познаје једну нездраву појаву када дете, жељно љубави коју није осетило, читав живот усмери у доказивање родитељу. Ми, хришћани, знамо да нас Бог свакако воли, чак и кад грешимо. Но своје грехове одбацујемо и врлину умножавамо - јер то је начин како волимо Оца, љубећи и чинећи. Знамо да је то природно и добро радити, стога напредујемо, а не да бисмо "заслужили" Његову љубав или доказали ишта икоме.
Потребно је, стога, трезвено и смирено препознати своје дарове и потом их стрпљиво умножавати. Не зато што су наши "снови" најважнији, ни зато што "све можемо" - јер не можемо. И то је у реду. Нико од нас не тражи да у свему успемо, само да се трудимо у ономе у чему смо добри. И ко може да буде мерило тога да ли смо успели или нисмо, да ли смо учинили колико смо могли или не? Само добри Бог зна, само Он ће напослетку рећи: "добро, слуго добри и верни, у малом си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост свога господара". Веома је важно како доживљавамо живот. Ако кроз њега идемо захвални на повереном, радост ће нам бити потпунија и успех извеснији. Ако смо стално незадовољни и стварамо терет пред често умишљеном неоствареношћу, може нам се из видика изгубити све лепоте, некад се и наши најмилији измигољити из загрљаја. И опет, најузвишенији призив увек је био и остао - бити човек.
Коментари