Немамо појма какве све крстеве људи
носе, само не говоре о томе. Не знамо шта носе у себи, с чим се боре у себи и
око себе, каква искушења имају у својим породицама, и како у томе истрајавају
смирено, гледајући ка Богу и уздајући се у Њега. Ми се затрпали режимима
исхране, штиклирањем добрих дела, страницама молитвеника или бројем метанија,
мислимо да је у томе сав подвиг. А има људи који ћутке, у смирењу, без иједне
речи гунђања или показивања другима, носе свој крст славећи Бога и само Он то
зна. Само Он, јер чак ни они сами то некад не знају и не увиђају, јер то ни не
сматрају крстом или подвигом. То су они, тако воле, тако истрајавају, боре се.
Тако се жртвују за друге, спонтано, природно, просто то прихвате, то њима значи
бити човек и живети.
Оно што је нама страдање или ношење
крста њима је, просто, живот. И воле га.
Радује ме и надахњује кад видим
велике а скромне, тихе подвижнике, они се подвизавају деценијама, некад и цео
живот, а да нико осим Бога за то не
сазна или тако не доживи. Тихо, неприметно, служећи, као најмањи. Јер чим се
хвале или подвиг истичу, онда ни нису подвижници. (Марко Радаковић)
Слични текстови овде
Коментари