Данас молитвено прослављамо Свету
Ксенију Петроградску. Она се убраја у ред јуродивих светих. То су били људи
који су Христа ради слободно изабрали да се понашају сасвим другачије од оног
што уобичајене друштвене норме очекују, али при том прослављајући Бога и волећи
ближње. Некад су имали толико пожртвовану љубав да већина није могла да је
разлучи од лудила. Тако су и Свету Ксенију сматрали умно оболелом женом која
није умела да се избори са смрћу супруга. Но она за то није посебно марила. Кога
занима, нека прочита житије јер је и боље и лепше написано, или нека узмоли са
породицом акатист.
Од светих јуродивих сам много научио.
Нарочито у времену кад се и они најближи црквеном животу олако погорде својом
вером или теолошким знањем (или звањем), јуродиви су дивни подсетници да не заборавимо да смо неразумни
и маловерни. Јуродиви су то знали, они су то стално имали пред собом и зато су
и постали светила вере и истине. Загледани у Светлост нису ни помишљали да се
дрзну и кажу како они својом искром обасјавају. Као што месец не сија своје,
већ рефлектује сунчев сјај, тако ни ми не чинимо ништа велико или значајно од
себе. Па зашто бисмо се онда хвалили, зашто бисмо се сматрали толико драгоценим? Кад
си задубљен у вечност увиђаш апсурде пролазног, немаш потребу ни жељу да се
правилима апсурда прилагођаваш или потчињаваш. Ако те други због тога прогласе
лудаком или фанатиком, опет не мариш, у извесном смислу, посматрајући
стандарде апсурдног –да, ти јеси изопштеник или сањар.
Јуродивима је једини стандард био Царство небеско. А ко лудило прихвати као стандард, њему су сведоци Царства
небеског лудаци. Од цара Давида који је до изнемоглости плесао пред Господом
(2.Сам. 6, 14), преко Светог Јована Крститеља који је живео „сулудо“ строго
испоснички (Лк. 7, 31-35) , до Свете
Ксеније и других, људи су имали склоности да осуђују оно што не разумеју, да им се подсмевају и називају их лудима. Ни Сâм Христос није био изузет од
таквих осуда. Људи навикнути на сивило склони су да сликаре назову насилницима,
људи који себе сматрају интелектуалцима презреће оне који им говоре нешто што
не разумеју. Не заборавимо да за богопознање није уопште потребно да имамо
висок квоцијент интелигенције, нити да будемо признати од стране иједног човека. Зато је
непобитна истина да је светих далеко више него што ми уопште и мислимо. Па и за
развијање поштовања Свете Ксеније било је потребно да прође много година и
скоро два века до њене канонизације! То је стога што је живела повучено, без
наметања, незаинтересована за људску славу. А колико је таквих и некад је
Божија воља да за многе свете и не сазнамо до сусрета с њима у Онај Дан.
Свети јуродиви, од којих су код нас највише поштовани управо Света Ксенија и Свети Андреј, показатељи су да је необичност често од Бога и може да води ка Богу. Подсетници су нам да не осуђујемо олако људе који се не уклапају у наша виђења нормалног. Они су опомене да овај свет уме да залуди својим апсурдима и позив да се не препуштамо. Да се боримо, будемо другима будале ако треба. Будале и лудаци Христа ради. Нека нам смисле неку своју дијагнозу, ми своје духовне болести препознајемо само по удаљености од Христа. Уз добре пријатеље, оце, браћу и сестре, јер нико се спасио сâм није, нико ни одболовао, нико ни исцелио. Нека би нам Света Ксенија Петроградска узмолила пред Богом да нам подари храбрости и трезвености да најзад признамо себи колико је оно што људи сматрају памећу, угледом, престижом, вредностима – често прах и пепео пред Господом. За крај, свети апостол Павле.
„Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме
веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је
написано: Он хвата мудре у њиховом лукавству. И опет: Господ зна помисли мудрих
да су ништавне. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је
ваше: Био Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или
смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, А ви сте Христови, а Христос
Божији.“ (1.Кор. 3, 18-23)
Марко Радаковић
Сличан текст: О магарцима и теолозима
Коментари