У реду је ако нас "душа боли"

 

Драги људи ми повере неку своју духовну бол, која је често повезана са емотивном узнемиреношћу, осећајем губитка, тугом, итд. То се углавном дешава након неке трагедије, или сплета неповољних животних околности, некад и као последица туђе злобе. Причају, некад и заплачу, а ја немам никакву животну мудрост којом бих их утешио, јер је углавном сасвим природно да се тако осећају. Чак је и нормално, то је показатељ и да су добро.

Кад човек има повишену телесну температуру, није сама та температура болест, већ настојање нашег организма да се са болешћу избори. Погрешно је настојање да се повишена температура одмах снизи по сваку цену, као да је она сама проблем.

Осећај физичког бола такође није непријатељ сâм по себи, он сигнализује да нешто није добро и да је потребно лечење. Кад би постојао човек који уопште не осећа физички бол врло брзо би страдао јер не би изградио ни осећај за опасност, нити би „чуо“ аларме свог организма. Постоје повреде у којима је чак и добро да човек осећа бол. Ако неко падне и уопште не осећа неки део тела, могуће да га је неповратно изгубио.

Исто је и кад нам је „повишена температура“ душе, кад нас и она боли. То је некада знак да је све у реду са нама. Логично је да нас боли кад смо повређени. Дајмо себи времена да зацелимо. Некад је и боље да нас боли, уколико бисмо постали сасвим равнодушни, то би значило да смо неки део своје личности сасвим отупели, „ампутирали“. И то се дешава, психолози ће много боље објаснити.

Срећа није императив, дозволимо себи да будемо тужни, забринути, уморни. Све смо то ми и нема смисла порицати не толико пријатна осећања која имамо и стање у којем смо се нашли. Дајмо себи времена да зацелимо. Христос је био и тужан (Јн.11,35) , и узнемирен (Јн.13,21), па и љут (Мк.3,5; 11). И све ово су биле реакције на конкретне животне околности: смрт пријатеља, издаја другог пријатеља, ускогрудост религиозних људи, итд. Тиме је показао, поред осталог, и две ствари: да је сасвим био Бог и сасвим Човек, али и да је сасвим у реду пројавити различита стања душе.

Како исцељујемо? Тако што нећемо негирати бол већ ћемо је прихватити и живети једно време с њом, не дозвољавајући да нас сасвим порази („осећам се тужно али нисам сав туга“). Тако што ћемо се поверавати драгим пријатељима, испољити оно што је у нама. Неће они увек умети да помогну али већ прилика да изнесемо свој унутрашњи свет на видело, себи и другима, већ је то по себи облик терапије. Исцељујемо и тако што се уздамо у Бога, Утешитеља, Оца и Помоћника. Прилазимо Му у молитви и Причешћу. Разговор са духовником или можда психологом такође помаже. Време не лечи све ране, али време може да нас научи како да живимо са неким ранама. И касније да будемо спремни да препознамо туђу бол и помогнемо колико је до нас.

На крају, веома је важно да не будемо ни „духовни хипохондри“. Јер многи се препусте депресији или очајању иако објективно имају све разлоге да буду захвални и радосни. То је већ својеврсна духовна болест - и ово не говорим као осуду већ као дијагнозу, и то се лечи. Човек преувеличава своју бол или је сâм призива или наноси ( духовно самоповређивање). Ово је једна од највећих опасности садашњице и изискује посебан текст.

Но онима који су заиста повређени, овако или онако, понављам: у реду је. Нико није имун на налете животних недаћа. У реду је боловати, плакати, у реду је ако се осећамо лоше, души треба времена да зацели и опет ојача. Само се немојмо предати и биће све добро. Бог је увек уз добронамерне и чисте душе. Он је био и остао најпоузданија Утеха. Бог „Исцјељује оне који су скрушена срца, и лијечи туге њихове.“ (Псалам 147,3)

„И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.” (Откривење 21, 4) „Отац милосрђа и Бог сваке утјехе, Који нас тјеши у свакој невољи нашој да бисмо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог; да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша.“ (2.Кор. 1, 3-5)

„Нећу вас оставити као сирочад, доћи ћу вам.“ (Јн. 14, 18)

„Блажени који плачу јер ће се утешити.“ (Мт. 5,4)

Кад се умноже бриге у срцу мом, утјехе твоје разговарају душу моју. (Псалам 94, 19)

Јер то је благодат, ако неко подноси жалости по савјести ради Бога, страдајући неправедно. (1.Пт.2, 19)

Ја, ја сам утјешитељ ваш; ко си ти да се бојиш човјека смртнога и сина човјечијега, који је као трава? (Исаија 51, 12)

Да пођем и долином сјена смртнога, нећу се бојати зла; јер си ти са мном; штап твој и палица твоја тјеши ме. (Псалам 23, 4)

(Марко Радаковић)