Нико никада неће трајно решити наше најдубље проблеме уместо нас и мимо
нас. Можда оне привремене, финансијке, техничке. За телесно оздрављење мораш
отићи ка лекару а тада и поштуј његове савете. Ни Добри Бог нас не спашава мимо
нас. Чак и Христос кад је исцељивао, питао је: „Верујеш ли“, често и
позивајући: „Не греши више“.
Ако су уз нас они који наше проблеме решавају
уместо нас или мимо нас, онда када бисмо и сами били способни да их решимо (или
бисмо се тој способности могли научити), такви нам и нису баш најбољи пријатељи
или родитељи/супружници.
Христос је за нас и смрт победио, то ми никако не
бисмо сами могли! Али не верујемо да ће вечни живот бити загарантован само ако
се у Њега крстимо и Њиме причестимо. Те Тајне захтевају лично кретање и раст, лични
и заједнички однос, „додир“ са Богом Који је Љубав. Не постоји инстант спасење.
Наше спасење је као дом за који је Бог пружио и
грађу, и план, и плац, па и мајсторе, и решен је да заједно са нама озида тај
дом. Али грдно се варамо ако мислимо да ће нам дати кључеве у руке а да ми не
желимо уопште да се помучимо. Ни једну циглу да померимо, или чак и да чешће
рушимо него што градимо.
Који ћемо хлеб више волети и који ће нам бити
укуснији, онај који смо купили у пекари или онај који смо са мајком умесили? Од
пшенице коју смо жњели и млели, заједно зарањали руке у брашно, мешали,
напрезајући мишице, бринули се да ли ће и колико нарасти, ложили пећ од дрвâ
које смо с оцем цепали, удисали мирис топлог хлеба и делили га сви за
породичном трпезом. Која је радост већа? Шта ће бити укусније? И које је
искуство вредније – додавање новца пекарки и преузимање хлеба за који нисмо
сигурни ни од чега и кад је направљен, или сав овај, много већи труд са
породицом?
Зашто мислимо да можемо брзо и лако, без много
труда и напора, добити ишта суштински вредно, лепо и свето? Никада није било и
никада неће ни бити!
Шта ће нам пружити радост, купљена диплома или
могућност да употребимо стечено знање и створимо нешто ново, корисно и дивно?
Која ће деца бити боље васпитана и израсти у боље
људе – они којима се беспоговорно све пружа или они који се од малена науче
обавезама и раду? Сваки добар родитељ се не одазове на плач детета кад зна да
је неопходно да дете научи лекцију, но то не значи да он то дете не воли –
напротив. Али никада неће порећи детету оно што зна да дете не може само да
оствари и стекне. Зашто онда да мислимо да је Бог другачији? Христос то дивно
објашњава: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам
се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му
се. Или који је међу вама човек од кога ако син његов заиште хлеба, камен да му
да? Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умете
даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима
који му ишту?“ (Мт. 7, 7 -11)
Добар родитељ ће све потребно пружити свом детету,
Добри Бог све чини да нас спасе. Ако се чини да је некад наша молитва
неуслишена, неопходно је да имамо поверење да је Бог Добар Отац, бољи и од нашег
земаљског. Када даје, Он врло добро зна зашто даје; кад не даје, исто тако врло
добро зна зашто је тако. Другачије се све посматра са земље и са Неба.
Неправду су подносили сви Свети, бол и страдање је
пратило скоро сваког човека. Имамо неке Свете који би се уплашили, уколико им
је живот сасвим леп - зар их Бог не види? Јер они су страдања доживљавали као
лекције, изазове, кораке са крстом на леђима. Необично им је да крст изостане,
иако се по правилу дешавало да се то само тако чини. Кроз страдања су се заиста
радовали. Но то није било неко нездраво, данас би рекли мазохистичко
наслађивање у неприликама и невољама, не, они би их тумачили као изазове и
преко потребна напрегнућа душе, да се она не би сувише насладила пролазним, да
се не би „успавала“, да не би ни помислила да су пролазна уживања њено „свје и
свја“.
Сваки добар спортиста не воли ленстовање, чак му и
тело реагује, жуди за активностима, за напрегнућима, подвизима. Живот без
излагања свог тела неком напору чини да се осети болесно. Тако је једнако и са
подвижницима. Страдања су некада као тренинг душе. И то говоримо условно –
говоримо о оним страдањима која пролазимо с Богом и уз Њега. Уз Бога, а не уз
нашу прелесну представу Бога. Јер било је у историји оних који су у прелести
мучили себе беспотребно, само себе ради. То је иста илузија као и они што су
„добри“ само да би ушли у Рај, док права доброта не потребује разлоге.
Ближи нам се пост. То је „тренинг“ на који Црква
позива. Разбуђивање, позивање на одговорност. А кад то кажем, не мислим, јасно,
само на храну. Првенствено смо позвани да се мало активније „увежбамо“ да
будемо хришћани. Да будемо Христови и да будемо све оно што то звање
подразумева. Да ли си опростио, ти, Марко, што се називаш Христовим? Да ли си
учинио, помогао, без интереса, хвале, не сматрајући ни да је важно? Ако си пао,
опет, по ко зна који пут, да ли си устао и ухватио увек испружену Руку? Да ли
ти је молитва срицање речи, научене формуле, или си ридао, јецао, пао ничице?
Да ли ти је молитва пренети обичај или хрлење у загрљај Сину Божијем? Чујеш ли
некад како те пита, попут Петра: „Љубиш ли ме?“ – изнова и изнова, и одговараш
ли, упорно? Молиш ли се јер је то правило или си стекао храбрости да сасвим
искрен и наг стојиш пред Владарем Свих Светова и Твојим Добрим Оцем?
Дакле, ако си хришћанин, буди хришћанин и све оно
што он јесте. Неће нико од нас никада бити савршен јер је грешан човек, и
спотакнуће се у греху и пашће, разбиће нос, сломиће кости, можда и изобличити
лик. Крвариће и боловаће, али ће се увек, упорно, сулудо упорно кретати ка
Богу, неће одустати од труда да се пројави као Христов, и Он ће га препознати
као Свог.
Но одговорност хришћана се протеже и просијава
кроз све друге одговорности. Кад си добар хришћанин онда си добар и брат и
колега. Ако си отац, буди отац и све што он јесте. Ако си муж, буди заиста муж
и сматрај тај позив светињом; једнако - буди мајка, супруга, комшија и
пријатељ. Ако си учитељ, буди одговоран учитељ, чистачица, певачица, продавац,
мајстор, лекар. Изнад свега човек. Свако звање у себи укључује и подразумева
одговорност и тешко је рећи да је ико од нас савршен у свом звању, но на
послетку, мери се истрајност, упорност, решеност да будемо бољи.
А мене што се тиче, дивније одговорности нема до
ли оне да будемо хришћани. Колико је то велико достојанство, називати себе по
Христу и водити себе Његовим благим речима! Седети на подножју горе са које
беседи; плакати под Његовим Крстом, дирнут љубављу којом због нас страда;
дотрчати на празан гроб, гледати Га како Оцу одлази; примити Духа Светога,
славити Бога и радовати Му се, знајући: живот вечни ми се даје, врата Царства
небеског су нам отворена! Све је то и више од тога на свакој Литургији. Све је
то и више од тога у сваком трену нашег бића, у топлини наших поздрава на крсним
славама, у нашој пажњи према другим људима, у њиховој пажњи према нама. Све то
пева, кличе; све то игра, плеше; све то дише и живи, цео космос, сва твар, све
се претаче у вечно трајуће: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Марко Радаковић
Коментари