Често
највише страдамо од најближих. Од оних којима смо чинили, којима смо се
радовали, за које смо се жртвовали и за које смо се и молили. На доброту
узврате злобом, на молитве погрдама, на љубав равнодушноћу. Шта се деси у људској
души па се јучерашњи пријатељ постави као непријатељ? Ово питање углавном
остаје без одговора. За највеће лудости и дрскости које човек учини покушаће он
сâм да дâ одговор на Христовом суду. Пред праведницима и пред Богом, Он је
духовно слеп: „А који мрзи брата својега, у тами је, и у тами ходи, и не зна
куда иде, јер му тама заслепи очи.“ (1.Јов. 2,11)
Христово
страдање није било само физичко. Био је Бог али био је и Човек, и искусио је
све оно што човек искуси, осим греха. Стога не изненађује да је плакао молећи
се Оцу, да Му је душа била узбуђена (Јн. 12, 27). Иако је знао да Му страдање
предстоји, и ка каквој славној победи то води, опет је патио јер то није било
мало да се доживи и изнесе.
Христос се
„узбудио духом“ (Јн. 13, 21) пре него што ће открити апостолима да ће Га један
од њих издати. Увиђајући трагичност и дубоку лицемерност поступка свог
пријатеља Јуде, који га пољупцем издаје, са болним жаљењем ће га упитати:
„Пријатељу, зато ли си дошао?“ (Мт. 26, 50). А свештеницима износи још једну болну
неправду учињену према Њему: сваки дан је седео и причао с њима у храму, а сад
долазе да Га хапсе са ножевима и копљима, као да је разбојник. (Мт. 26, 55). Он
их није мрзео, мржња је сасвим страна Богу Који је Љубав. Он им је сведочио
Истину, из живе љубави према њима, указујући и на грешке које чине и у којима
истрајавају, а сад Га осуђују на смрт. И као да Га све ово није већ повредило,
сви апостоли осим Јована, најближи Његови, разбежали су се, а апостол Петар Га
се у страху и три пута одрекао. Додајмо томе и невероватну појаву да народ,
којем је проповедао, у којем је исцељивао, у којем је и мртве васкрсавао, народ
је тражио Његову смрт, лажно сведочећи и позивајући Пилата да Га убије. Но
Христос свакако моли са Крста, на самрти: „Опрости им, Оче, јер не знају шта
раде“. И рекао нам је да нас слично чека: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене
омрзнуо пре вас.“ (Јн. 15, 18)
Кад нас
драга особа повреди, углавном се трудимо да прибегнемо здравој логици, те даље
поступамо онако како је смислено. Некад се склањамо и игноришемо, некад се
бранимо, избегавајући превелике упливе емоцијâ. Али некад је то веома тешко,
скоро немогуће учинити. Логички знамо да мрзитељ чини зло првенствено себи, али
нас свакако његова злоба или равнодушност повреди. Не толико због последица
његовог делања, колико што смо изгубили пријатеља, што се леп однос наружио или
нестао, што сав наш уложен труд и љубав може деловати као протраћено време и
напор, иако смо тада заиста даривали себе другоме. Код слабијих ово може
довести и до сумње у сваки други однос, у свако друго поверење или љубав.
Али знамо
да су се сви апостоли сабрали наново око Христа и били светионици вере, љубави
и наде. Сви осим Јуде, „сина погибли“, што значи да губици постоје, некад ће
људи неповратно отићи. Отишли су многи неповратно од Христа, отићи ће и од оних
који Га следе. И негде, суво рационално посматрајући, знамо да је то њихов
избор и њихова трагедија. Но душа се често не дâ потчинити законима логике и,
просто, боли. То је нормално, па чак и здраво. То је показатељ да су за нас
људи много више од ствари које прекрижимо са списка. Жељни смо доброте, лепих
сусретâ, искрених осмехâ, неупрљаних лицемерјем, без сумње у другог. Сви ми
жалимо кад зло, овако или онако, крочи у наш живот. Све у нама говори да то није
добро, није здраво, није оно због чега смо ту. А опет, нисмо и не можемо бити
имуни на туђа лудила. Ни Син Божији није био заштићен од њих, одрекао се те
привилегије.
Христос је
три пута питао Петра воли ли Га, и задржао га у апостолском достојанству. И свети
апостол Петар ће постати један од највећих и најхрабријих сведока Јеванђеља.
Ниједан од раније разбежаних апостола није се уплашио да проповеда по целом
свету и сваки од њих дао је свој овоземаљски живот, утврђен у љубави према
Христу од Којег је некада кукавички побегао. Тако да не би требало да олако
заборављамо људе, макар и они нас некада заборавили. Сви ми имамо своје
слабости и страхове. Но уколико и схватимо да су се неки неправедно и
неповратно удаљили од нас, при том нам наневши бол – дајмо себи времена да
одболујемо. А потом их поменимо у молитви јер себи чине најгоре. Не одступајмо
од доброте и вере у људе.
"Другови
моји и пријатељи моји видећи ране моје одступише, далеко стоје ближњи моји...
Који ми враћају зло за добро, непријатељи су ми зато што сам пристао за
добрим." (Пс. 37)
„Блажени
сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи,
због мене.“ (Мт. 5,11)
Ако ко
рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је; јер који не љуби брата свога
којег види, како може љубити Бога, којег није видео? (1. Јов. 4, 20)
А ја вам
кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро
онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5, 44)
Свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. (Еф. 4, 31)
Марко Радаковић... Текст на исту тему овде
Коментари