Божићни обичаји

 

Бадњи дан је дочек Божића и он није посвећен ничему сам по себи, то је саставни део божићних празника.  Не дозволимо да Бадњи дан буде доживљен као одвојен од Божића, а негде се чак и више прославља.

Људи славе Бадњи дан са својим обичајима не знајући да је то, у ствари, почетак прославе Рођења Христовог. Славе дан као дан, бадњак као дрво, славе обичаје као обичаје, као реликте прошлости, не схватајући најбоље симболику и значење. Честитају помињући бадњак, српство, претке, а од Христа ни слово. А требало би прво Христос, па ово остало.

И зато у најкраћим могућим цртама:

Назив „бадње вече“ долази од „бдети“ јер се дочекивао Божић.

Не пости се само на Бадњи дан, већ се пости шест седмица пре Божића али у реду је за оне који нису (за сад) узимали на себе овај подвиг да отпосте бар Бадњи дан. Није никаква обавеза да буде риба на јеловнику већ посна храна. Као што ни за Божић није обавезно прасе иако је „ушло“ у обичаје.

Бадње дрво је симбол оног дрвета које су ложили кад се Христос родио, али уједно и представља топлину наше љубави којом дочекујемо Сина Божијег. Бадње дрво не поседује никакву магијску моћ нити оно само доноси неку срећу. Ружно је качити бадњак на бранике кола или га бацати гдегод кад се празник заврши. Бадњак се или наложи или чува поред иконе до следеће године кад се наложи и замени новим. У реду је ако сами одемо и уз молитву одсечемо храстово дрво, у реду је и ако узмемо онај бадњак који се дели испред цркве. Нема потребе да се сече младица која би израсла у леп храст, тиме и повређујемо природу која је Божији дар, довољна је једна гранчица. Јачина вере нема везе са величином бадњака.

Слама која се негде поставља испод стола има исту сврху – да дочара амбијент Христовог Рођења (рођен је у пећини која је служила као штала). Исто је и са положајницима који симболишу пастире. Положајници могу бити и мушког и женског пола ( објашњење овде ) и с разлогом је најучесталије да то буду деца, будући да се она и највише радују празнику, овим обичајима и педагошки делује на њих.

Кажемо „Христос се роди!“, а не „Давно се родио“, баш зато што се долазак Сина Божијег тиче нас данас, а не само људи тог периода. Тако се и на богослужењу пева „Дјева данас превечнога рађа...“.

Божићни обичаји (у које, јасно, убрајамо и ове обичаје за Бадњи дан, Детинце, и све остале везане за Божић) – ови обичаји имају епицентар у Цркви, на Литургији, и даље се преносе у наше домове. Они никако нису само породични или сеоски. Ови обичаји су Евхаристија (=захвалност) пренета у наше домове.

Постоји склоност да се ови празници претворе у једне у низу хедонистичких уживања са само споредним обичајима који се држе, ето, ради традиције и србства. Немојмо тако. Ово су празници кад се радујемо Богу Који је ради нас постао Човек, а та захвалност се приноси достојанствено, одмерено, топло, прво у храму Божијем, па у малој цркви, нашој породици. Ако ће се запевати, нека се запева, ако Богу хвала, али неумереност и одавање ниским поривима немају много заједничких ствари са овим светим празницима.

Исто тако, изненађен сам колико људи „слави“ божићне празнике, а у Бога не верује, или бар не верује да је Бог постао Човек. Логично је да поменутима све ово ништа не значи, славиће како их воља, за њих је то још један празник - забаве ради. Али бар они који желе да буду православни требало би да знају неке основне ствари.

У здрављу, миру и радости дочекали сви Божић.

Више о погрешним начинима прославе Божића овде