1
Божић не треба да прослављамо
без Христа.
Сведоци смо да се ово све чешће
дешава.
Божић је празник посвећен рођењу
Христовом. Прослављамо то што је Бог постао Човек, велику љубав Божију; славимо
Бога Који је добровољно пристао да служи нама. Ово празновање и радовање почиње
заједничком молитвом и сједињавањем са Христом, у Светом Причешћу. Ту празник
почиње, ту се и врхуни, па се онда шири у наше домове, села, улице, кроз лепе,
старе обичаје, кроз настављање заједништва у трпези, кроз дела милосрђа и
свенародну радост.
Код нас је прво дух комунизма, а
потом капитализма, почео да празновање Божића одваја и од Цркве и од вере. Ако
погледамо већину америчких филмова о Божићу, све се своди на поклоне (много
поклона), Деда Мраза и митологију везану за њега, црвене боје, много хране и
еуфорично наглашавање моралних и породичних вредности. Без Бога. Или се Он
спорадично спомиње као служитељ људске идеологије, а не као Извориште свих
вредности, као Сушта Истина. Спомиње се упоредо са Деда Мразом, као једна од
бајки која оправдава или којом се допуњује људска моралност. Опет се служи
човеку и његовој вредности, а не Богу.
Велика је грешка сматрати како
овакве представе Божића нису религиозне. По форми и садржини оне имају све
особености религије: систем веровања (митологија Деда Мраза или моралне
вредности које замењују божанство), култ (имела, јелка, чарапе за Деда Мраза,
улични певачи, или други обичаји), песме (вид молитви), начин одевања,
украшавање домова, итд. То је религиозно празновање али без директног
прихватања Бога.То је религија окренута само ка човеку.
Неко ће рећи: шта ми, хришћани,
имамо против тога што неко поштује породичне вредности и ствара своју
митологију? А ја ћу одговорити како само жалимо јер, славећи Божић без Бога,
или стварајући „хришћанство“ без Христа, људи зидају кућу на песковитом тлу,
баш по Христовој причи (Мт. 7, 24-29). Комунизам је најјасније сведочанство
тога, добрим делом је узео значај број идеја из хришћанства али их је поставио
са људима (а не Богом) у средишту, и онда смо имали Стаљина и Тита, геноцид и
недостатак слободе, порицање народности и сузбијање истине, и многе друге страхоте,
да не улазимо у политику.
Ако одузмемо Божићу Бога то је
онда један у низу људских окупљањâ. Знамо да су Вавилонци покушали да својим
трудом створе нешто што би превазишло и самог Бога, што би било веће од Њега,
чиме би доказали да им Он није потребан. Тада је то била кула, данас је то
идеологија; или морал склон променама зависно од политичких токовâ; или обичаји
који се мењају зависно од изазова на друштвеним мрежама. Зар заиста мислимо да
ће религија без Бога опстати и да ће обичај без богослужења преживети?
Ово, јасно, једнако важи и за
оне православне који испоштују све старе народне обичаје, може бити и оду у
цркву, но немају милости и не настављају се на јеванђељске врлине. Славити
Божић, то значи сведочити Божију љубав. Ако је Он због нас постао Човек, па
будимо и ми онда људи.
2
Код нас се, под комунизмом,
радило на томе да се свечаност и значај Божића замени Новом годином и жалосно
констатујем да су у томе поприлично успели. Нова година се прославља као симбол
нових шанси, нове наде. Код многих је онај небоземни оптимизам, ону наду у
Царство небеско, заменила сасвим земаљским надањима и жељама. Хришћанске
вредности изречене у Христовим блаженствима покушавају да замене вредностима
индивидуалног и/или државног просперитета. Тако се и Деда Мраз више везивао са
Новом годином него са Божићом, а понајмање са Светим Николом, по чијем лику је
и неукусно створен. Тако су се ритуали дочекивања везивани за Бадње (од
«бдети») вече пренели на дочек Нове године, и то по григоријанском календару,
док траје Божићни пост. Истина је да је пре доласка комунизма наш народ
дочекивао Божић (и Васкрс), а не Нову годину, она је била тик испразна
календарска одредница, као што и први дан у месецу нама данас не означава
никакав свеопште важан јубилеј и нема никакав значај (осим ако се заиста нешто
нама лично значајно није десило).
Но вратимо се на Деда Мраза,
црвене чарапе и «Звончићи, звончићи, звоне целу ноћ». То су обичаји, веровања и
песме преведене са енглеског и вештачки угуране у нашу културу, преко тржних
центарâ, рекламâ за «Кока Колу» и америчких филмова. Пета, шеста генерација,
задојена медијима и незаинтересована својом историјом, вером и обичајима, ово
може прихватити као саставни део своје културе и живота. Зато је важно да
будемо укорењени у вери, иначе ће нам се Божић свести на куповину и размену
поклонâ, а радост празновања ће зависити од величине јелке.
Додајмо томе притисак да имамо
«савршену породицу» , варијацију на сва «савршенства» која нам се преко
друштвених и осталих медијâ предочавају као пожељна и вољена. Шта ако нисмо
савршени по стандардима друштва, шта ако наша породица има проблеме са којима
се бори? Шта ако смо недавно имали смртни случај, многи се у том случају не
помоле на крсну славу или на Божић, јер не разликују световно и духовно слављење.
Православља што се тиче, ма какви проблеми нас тиштили, ма колико несавршени
били (а знамо да осим Бога нико и није савршен), Христос нас воли, и ми смо
призвани да волимо. Наша тренутна невоља и недаћа нас не лишава Царства
небеског, напротив, верујемо да се кроз страдања ка том Царству приближавамо и
Светим Тајнама га предокушавамо.
Далеко ми је поштеније и
искреније уколико неко, као доследни атеиста, не учествује ни у једном виду
празновања Божића. Поштеније је него да потискује хришћански празник вештачком
заменом, са модерном, капиталистичком митологијом и трудом да се дивинизује
људски морал, подложан променама. Кренимо од опште познате чињенице да је Деда
Мраз ништа друго до Кока Колина верзија Светог Николе. Пре него што је
компанија Кока Коле створила митологију Деда Мраза, деца у свету су дочекивала
Светог Николу, који је, историјски гледано, заиста и помагао сиромашнима.
Речју, деца су се кроз те обичаје Богу и Светом Николи молила. Онда се појавио
овај нездрави сок и спојио леп обичај везан за Светог Николу са неким митовима
о Санта Клаузу, Божић Бати итд. и створио Деда Мраза. Њему ће временом бити
придодати вилењаци, живеће на Северном полу, митологија се шири. Радост Божића
се одједном везује са оним шта ће ти Деда Мраз донети, и од ишчекивања
благодати Божије долазимо до ишчекивања предмета или профане забаве, рецимо,
компјутерске игрице Мајнкрафт.
Не сматрам да је грех уколико деци дозволимо и ту бајку о Деда Мразу, иако дубоко жалим што деца не дочекују једнако усхићено Светог Николу. Стога што је прво бајка, а друго је живи Светитељ. Није проблем бајка као таква, дечију машту треба хранити и неговати, не мора бити проблем да верују у Деда Мраза или у Црвенкапу, Трнову ружицу, итд. Све те приче могу да буду добра васпитна средства, ако се деца правилно усмере. Но бајке не смеју да потисну хришћанску веру или да се поставе као паралела или алтернатива њој. То јест, Деда Мраз не сме да добије религијски карактер, а «његов» поклон не сме да постане примарни извор радости.
3
Данас се Божић,
као и крсна слава, све више доживљава као празник породичног заједништва,
старих обичаја и добре хране – и то је све. Изворно, обичаји су заживели као
продужетак богослужења, као својеврсни језик којим се комуницира виша истина, а
данас људи не знају и не занима их шта обичаји говоре. Обичаји су ту oбичаја ради. Вертеп који
је био игроказ у служби мисионарења,
вратио се у многим крајевима неким предхришћанским идејама и, како један мој
пријатељ рече, своди се на «дај шунке, дај вина».
Бадње дрво је
симбол дрвета које су ложили кад се Христос родио и не треба му прилазити као
каквом тотему или амајлији. Од одласка по бадњак далеко је важнији одлазак на
Литургију. Погача и вино на слави, као слика Тела и Крви Христове, били су својеврсни,
нужни покушај замене Светог Причешћа у време турског ропства, кад наши преци
нису увек имали могућности да се причесте. Сад, кад је Причешће свима доступно,
кад имамо слободу да у цркву идемо и на сав глас славимо Бога – људи у својим
кућама сведу богослужени празник на јело и пиће. Трагично је што све мање хришћана
и заиста познаjе своју веру, те је упитно могу ли се и назвати хришћанима ако не верују ни у исповедање
Символа вере.
Но треба истаћи
да ствари нису толико страшне ни безнадежне. Сведоци смо и да се православно
прослављање Рождества Христовог задржало у многим срединама, у многим домовима.
Највише наде улажем у младе, у нове генерације које сутра могу бити «со земљи».
Не заборавимо да наш народ, иако можда не увек сасвим научен вери, верује
простодушно и срдачно, чини смеле и Богом благословене ствари. Једнако можемо
рећи и за остале народе, не можемо све људе сместити у два табора. Верујем да
је људима и даље драга и охрабрујућа вера у Бога Који је постао Човек, да и
даље радосно сежу ка Богу, увиђајући да се не могу сасвим ослонити на оно што
је дело људског ума и труда, било да су то пролазне идеје успеха и среће или
материјална сигурност. На крају крајева, Христос је и рекао «не бој се, мало
стадо», указујући да не треба да нас плаши уколико смо мањина сабрана у Њему.
Божић је
радостан дан и то ће и остати, све док је извориште наше радости Богочовек
Христос. Он је «извор воде живе», извор непресушне и трајне радости, оне коју
не може да замени пролазни, људски сентимент или потрошачка идеологија. Нека је свима срећан надолазећи празници Рођења Христовог, и да га у
миру и радости дочекамо са најближима, сабрани у Христу.
Марко Радаковић
Објашњење неких божићних обичаја овде
Коментари