О уметницима

 

Не сматрам себе уметником али итекако могу да разумем и саучествујем са невољама и неразумевањем на које уметници наилазе. Може се поставити питање шта данас друштво сматра уметношћу, но то би била сувише опширна тема. Овде причам о људима које сам ја заиста доживео као уметнике, као оригиналне ствараоце, као оне који имају дар да додирну; као оне који следују, свесно или несвесно, Божијем чуду стварања и преносе Његове истине. У разговорима са њима углавном сам увиђао да су то веома осетљиве душе, они некад осете нешто што други немају ни чуло да доживе. Често имају веома широка виђења стварности, те их не дотиче само живот блиских људи (иако и то доживе на дубљем нивоу), већ сагледавају и дешавања у друштву и свету. Наметну на себе претешко бреме да они морају да учине све што могу да спрече страдање недужних и неправду према ућутканима, да умање ружно својим сведочењем Лепоте. Неко би то протумачио као гордост али ја више у томе видим управо оно настављање на Христово „ви сте светлост свету“. Осећају да имају дар који може многима да осветли пут и савест их разара уколико дар не умноже што више могу.

Углавном се само прилагођавају опште прихваћеним правилима комуникације, живота, рада, али никад их сасвим не усвоје као своје. Или су необично директни или крајње повучени. Они су необични цветови у често досадној башти, али неко у њиховој необичности препозна лепоту и лековитост, док их други сматрају отровним и реметиоцима склада. Радује ме што сам у њима препознао пријатеље и саветнике, чак и онда кад су их други сматрали чудацима, па чак и болесницима или наркоманима. А ја сам увиђао да су то само људи који свет посматрају другачије, они га виде сасвим нагог, и сасвим наги му и прилазе. Многе то уплаши, саблазни, шокира, многи не желе да чују истину како је цар го. А уметници срљају, упорно, макар и страдали. Не умеју другачије. Немају могућност. Таква им је душа, Бог им је тако дао. Највећи уметници су на корак од јуродивих, ако не и исти њима. А јуродиви су, знамо – светитељи који се понашају ненормално из перспективе опште прихваћених друштвених норми и тиме управо сведоче Бога. Погледајмо историју и видећемо да су неки од највећих уметникâ, највећих генијâ људског стваралаштва, највише страдали од људи који их нису прихватали. Од Микеланђела до Ван Гога који за живота није продао једну слику. Од Достојевског који је писао да би отплаћивао коцкарске дугове, до Боре Станковића који је „Нечисту крв“ скратио јер се број страница не би подударао са новцем који је имао за штампање.

Прихватимо да су уметници чудни. Ако нешто тренутно не разумемо, то не значи да је то погрешно или зло. Па Христа нису разумели. И Он је био поприлично „испред свог времена“, поприлично контроверзан, дрзак, смео, другачији, није се родио већи револуционар, кад боље погледате. Но то не значи да је био све оно за шта данас оптужују уметнике.

И опет, засебна је тема кад се свако и назива уметником. Оно што је вредно ће опстати упркос зубу времена, оно што није, ишчезнуће. То значи да је звање уметника једно од најмање захвалних, будући да су они махом испред свог времена и да се њихов значај и допринос препозна тек кад их више нема међу (физички) живима.

Али опет има правих уметникâ, и биће их до краја времена. То је зато што они комуницирају истине над којима су задивљени, опчињени, и због дара који у њима пулсира као друго срце, не могу да их прећуте пред другима. Ћутање и мировање, њима је то неопростив грех, јер свака жила у њима осећа дужност и радост, осећа пуноћу живота док другима приближавају истине које су спознали. Стваралачки полет у њима живи истом силом колико у другима потреба да се хране или воде љубав.

Живимо у времену који све озбиљније деградира искрену, истинску уметност. Томе доприноси комерцијализација али и снобизам. Као да уметник не може бити уметник уколико нема диплому, уколико није препознат од познатих личности, као да му дела нису вредна уколико нису скупа.

То је глупост и људска ситничавост.

Као што је Свети Дух говорио кроз чуваре свињâ (свети пророк Амос) или гусакâ (Свети Трифун), као што је себе посведочио кроз оне које су људи прогласили психијатриским случајевима (Света Ксенија Петроградска), тако се Он не дâ обуздати, контролисати и дефинисати кроз људска правила и приликом Његове силе стваралаштва. Ми, православни, чврсто верујемо и остајемо убеђени да је свако племенито стваралаштво вођено и надахнуто Духом Светим. Свако добро стварање је следовање и икона Божијег стваралаштва и нико није створио ништа суштински добро мимо силе Светог Духа. Свако усмеравање ка Истини је Божије дело које људи чине, те су тиме сви истински уметници на извесни начин мисионари.

Да, уметници често јесу чудни. И дивни у својој необичности. Што њихову одбаченост чини додатно трагичном, а људски род додатно горим јер их лакомислено изопштавамо из друштва. Те вас молим, изградите разумевање или бар прихватање, макар и не разумели. Ако је неко другачији од нас, не значи самим тим да је гори. Можда само имају више смелости да вичу како је цар го, и како је живот грозан и диван у исти мах. Уметници често исписују, осликавају или компонују наше дијагнозе. Често покушавају да сруше зидове на које смо навикли а који нам спречавају чист видик. Поштујмо и подржавајмо уметнике јер јадно је и на пропаст осуђено друштво које их нема.

Марко Радаковић

Аутор слике је Катрин Велц.