На први поглед делује
да су две Христове смернице супростављене. Једна каже:
„Пазите да милостињу
своју не чините пред људима да вас они виде... Да би милостиња твоја била у
тајности, и отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“ (Мт. 6,1-4)
Док друга каже:
„Ви сте светлост
свету... Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и
прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 14-16)
Како сад? Речено је да
добра дела чинимо у тајности, а с друге стране, охрабрује нас да људи виде наша
добра дела и у томе прославе Бога.
Реч је, погађате, о
мотивима.
Христос нас упозорава:
не чините добра дела зарад људске похвале и славе. Немојте давати милостињу
зарад вашег статуса у друштву и начина како ће вас људи гледати. Ви, онда,
правите рачуницу. То онда није милостиња колико је улагање у лични имиџ, није
ни истински добро дело – јер оно не тражи ништа заузврат. „Да не зна левица
твоја шта чни десница твоја“ (Мт. 6, 4) – сакриј добро дело и сâм од себе,
заборави и да си га учинио, не сматрај да си тиме ишта одвише учинио, но да си
се понашао природно. И иако ће Бог то свакако јавно узвратити, не чиниш добра
дела чак ни због тога. Чиниш добра дела јер је природно и нормално да тако живи
особа која је у Божијој близини. „Тако и ви кад извршите све што вам је заповјеђено, говорите: Ми
смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.“ (Лк. 17,10) Чиниш добро јер је то оно што ти јеси. А ако ниси, потребан је
само мали труд, мали напор, и Бог ће то препознати, дати благодат на благодат,
смернице и помоћ, наше је само да их у смирењу препознајемо и Њега следимо.
Лако је постати добар човек, Божији човек, када човек то жели. Ту је пресудна
жеља и поверење у Доброг Оца.
И онда особа заиста
постаје видело свету. Многи Свети су живи сведоци тога. Примили су светлост од
Незалазне Светлости. Њихова благост, доброта, срдачност, нису могли да прођу
неопажено. Свети Дух дише где хоће, Он се не дâ утишати, спутати, сакрити,
скучити. Просијава кроз људе, и то не само кроз наше препознате (канонизоване)
Свете. Много је светих међу нама најдражима, макар и не достигли оне висине
богопознања као преподобни, мученици, исповедници. „Светиње светима“, кличемо
на Литургији, и чврсто верујемо да је Бог Онај Који нас чини светима, ако то
желимо.
Ми, хришћани призвани
смо да конкретно сведочимо Христа, да живимо Јеванђеље, да односом према људима
будемо благовесници Радости и Мира. Ако то чинимо скромно, у смирењу, не
трубећи пред собом, не тражећи ништа заузврат, тада Светлост светли кроз нас.
Како пронаћи меру? Шта
чинити јавно, а шта сасвим тајно? То свако од нас треба да одлучи. Зависно од
ситуације и могућности. Чак је и сâм Христос у различитим приликама, након
учињених делâ милосрђа (најчешће чудесних исцељењâ ) једнима говорио да никоме
на казују о учињеноме (Лк. 8, 56; Мк. 8, 26), а другима је налагао да говоре
шта им је учинио Бог (Лк. 8, 39). Све што је чинио, чинио је у складу са
Његовом молитвом Оцу „све моје твоје је и твоје моје“ (Јн. 17, 10).
Син не узима славу само
за Себе, но кроз Своја дела Он сведочи Оца, у Духу Светом. И ми смо призвани да
ништа не чинимо у слави људској, и за славу људску, пролазну, варљиву и
нестабилну. Но све што чинимо, да чинимо у славу Божију. „Слава Оцу и Сину и
Светоме Духу, сада и увек и у векове векова, амин.“ Ово нису само речи
прослављања Божијег, но уједно и призив на делање – као и свака молитва. То би
значило, отприлике: „Целим својим бићем, чулима, делањима, кретањима, мислима,
прихватамо да ћемо славити Бога, и да ће Он, ако жели, кроз нас пројављивати
Себе – препуштамо се.“
Како каже Христос: „Да
сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно
буду да свет верује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима,
да буду једно, као што смо ми једно.“ (Јн. 17. 21-22). Речју, само Бог може да
прослави човека оном истинском, непролазном славом. А она је природна пројава
јединства, заједништва са Светом Тројицом. То је та светлост, та благодат
Божија, та „ужареност“ од близине Огња Љубави, и то се не може сакрити и то не
бисмо смели да гасимо, нити да кријемо и „стављамо под суд“.
У закључку, немојмо се
гордити својом добротом јер онда је баш и немамо. Будимо светлост свету. Будимо
сведоци да Бог постоји, да љубав побеђује зло, милостиња себичност, храброст
кукавичлук. Сведочимо како истина побеђује лаж, живот побеђује смрт, а Христос
нас све Собом уводи у једини Дом Истинске Доброте.
Марко Радаковић
Слични текстови: Како живимо по вери Промишљања
Коментари