Јуче сам научио
једну тужну ствар: већини је веома тешко да прихвате љубав као служење другоме.
Одмах у томе виде потчињеност, покорност, ускраћивање сопствене слободе. То је
повезано са:
1) сагледавањем љубави као емоције, пре него делања, начина живота, боголикости
2) неспремношћу да жртвујемо ишта своје због другог
Под тим жртововањем подразумевам и прилагођавање
своје воље другоме, улагање свог времена и пажње у другог, одрицање од својих
интереса зарад другог. Све ово не значи губити себе јер се све ово не ради слепо
и ропски, но разумно, мудро, у смирењу и љубави.
Живимо у ери где су, чини ми се, разводи чешћи но
икада у људској историји. И мислим да је много допринело овакво, погрешно
схватање љубави. Много је особа са веома погрешном сликом о себи, и много оних
са тешко остварљивим прохтевима према другима (и животу у целости). Те се
дешава да су поприлично безобзирни према људима, чак и према супружницима, јер
су убеђени да је баш њихова визија живота најбоља за обоје. Не постоји истанчан
слух за туђе жеље или не постоји воља да се прилагоди другоме. Да се други
слуша и да то слушање везујемо и с делима, тј. да деламо послушање. Јер ако се
други послуша, тиме ми, јелте, радимо противно СВОЈИМ жељама.
Људима је данас много тешко да прилагоде или
жртвују личне жеље због другог. Још мање умеју да буду мудри при таквим
одлукама, јер није циљ покорност, но љубав која може да се испољи кроз
послушање, али не и кроз непрестано удовољавање туђим прохтевима. Постоје
разлике и људи не умеју да их одреде и дешава се што се дешава. Већ су и
обавезе у домаћинству ствар послушања у љубави. Па полако даље. А многи се ни
ту не могу смирити и прилагодити. Вређа им его.
Јасно, ово је само један од разлога. Али важно је
истаћи како послушање подразумева: саслушати другог,
проникнути у њега, прихватити га, волети га таквог, и пристати да се одрекнемо
нечег само свог да би оном другом, и самим тим и заједници, породици, било
боље. То је праћено смирењем и разборитошћу. То је праћено недостатком икакве
потребе да истичемо своју жртву јер она то за нас и није - кад неког силно
волимо, ми чинимо, крећемо се ка њему, саображавамо своју вољу његовој, и
спонтано се то дешава и у обратном смеру. Некад и не, и некад је и то у реду.
Не морају ни сви бракови да успеју, не морају ни све особе да нас воле, но наше
је да се у љубави крећемо. Па ко колико препозна, ко колико прихвати. А Бог
свакако види и уважава нашу љубав.
Марко Радаковић
Коментари