Живимо у друштву које све више наглашава значај индивидуалне среће.
Произвођачи и продавачи нас убеђују да је поседовање ствари или улагање у неко искуство
својеврсни гарант среће. Друштвене мреже, са својим суперлативним, нереалним
приказима живота уче нас да су највише „лајковани“ (и највише прихваћени?) они
који су најсрећнији. Ретко кад ћемо на Инстаграму видети људе који нису срећни.
Најподложнији овом тренду временом почну да прихватају ову тзв. идеологију у којој је циљ живота поседовати лепе ствари,
бити прихваћен, друштвено подобан, успешан, згодан, здрав и изнад свега осећати
се добро. Болест је тада непријатна тема, било да је туђа или моја.
„Наш нови, срећни живот“ је флоскула из култног романа Џорџа Орвела „1984“.
У књизи је користе политички медији да би друге убедили колико су срећни.
Данас, под културолошким и политичким утицајем нео-либералне идеологије, ствара
се притисак на појединца да буде срећан.
Тако радници све чешће чују налог послодавца да у контакту са муштеријама морају да буду насмејани. Велики успех песме „Happy“ („Срећан“)
Фарела Вилијамса и хиљаде репродукцијâ исте на улицама целог света сведоче
стремљење ка овој идеолошкој хегемонији: морамо бити срећни. „Срећа је истина“,
каже песма, и поручује да је стварност споредна јер какав год нам био живот требало
би да будемо „happy“. Чланци у часописима и по друштвеним мрежама су испуњени саветима за
срећу, као и вестима о срећним људима али и шокантним извештајима јер, ето,
нису срећни, живот им није савршен колико бисмо очекивали за звезде. Све су
продаваније књиге за самопомоћ које, опет, инсистирају на срећи. Цела та
идеологија одлично иде руку под руку са модерним гуруима, гатарама,
видовњацима, сектама који обећавају „нови, срећни живот“. И доводи до честог
преиспитивања вере у Бога јер нам није пружио срећу.
Уколико се живи по „идеологији среће“, многима је веома тешко да прихвате
болест, како ближњих, тако и сопствену.
Психологија је показала да постоје
уобичајени (али не и обавезујући) стадијуми свести након сазнања о болести.
Неприхватање и ценкање су неки од њих. Међутим, код оних који „морају“ да буду
срећни, могуће је да сувише дуго одбијају чињеницу да је болест озбиљна претња
и да због тога лакомислено и неодговорно приступају лечењу. Иако су се
позитиван став и оптимизам често
показали као помоћници у борби против болести, у својим есктремним крајностима
могу да воде и до нереалног виђења стварности, миноризовања реалне опасности и
тежих облика депресије уколико „срећа“ остане дуже време недостижна, а борба са
болешћу и патњом се продуже. Нису ретки случајеви и да „срећне“ особе
избегавају и саму близину оних који пате, некад и кад су то њихови најближи.
Туђа патња може да утиче на њихово доживаљавање стварности јер „срећа је
истина“. Суочавање са страдањем би их приморало да озбиљно преиспитају свој
живот и изборе се са стварношћу, а многи немају храбрости за то.
Виктор Франкл је истакнути психијатар који је након преживљеног холокауста
и боравка у логору развио правац назван логотерапија. По њему, смисао (Логос)
је оно што покреће људски живот, а не новац, успех или срећа, па чак ни
здравље. То би значило да човек, ма у каквим околностима био, може да буде
истрајан, миран, достојанствен, задовољан. Ово је сасвим у сагласности са
јеванђељским „иштите Царство Божије, и све ово ће вам се додати.“ (Лк. 12, 31).
Франкл сматра да је вера у Бога пут ка коначном смислу постојања. Нада је
пројава вере и не тиче се толико оптимизма ка овоземаљским добрима, колико се
везује са оним вечним. Љубав остаје најјачи мотив и снажнија је и од саме смрти.
Страдање је саставни део живота који је непоновљиви дар од Бога. Страдање је
конструктивни чинилац нашег духовног сазревања као личности. Смисао патње је да
јој се човек не препусти, да учини све што је до њега да буде бољи, да подели
истину са светом, да својим искуством помогне другима, да победи зло, да се
уздигне изнад себе и да надрасте сопствене оквире. Све ово, и више од тога,
говори и Јеванђеље. Крст је уједно симбол и страдања и победе. Као оружје смрти
постао је знамење живота. Иако подигнут у мржњи и насиљу, стоји до данас као
сведочанство Божије љубави и милосрђа. Сви ми, крштени, призвани смо да носимо
крст. Да трагамо за смислом и чврсто га се држимо. То значи и прихватање
страдања, било да страда наш ближњи или ми сами – прихватање, зарад борбе, али
не и препуштање. Срећа је тренутна, често и себична, она је емоција, прилив
серотонина и допамина. Радост, са друге стране, она је постојани мир, хармонија
са Богом, људима, са самим собом. Зато Христос позива: „Радујте се и веселите се.” (Мт. 5, 21)
У закључку, немојмо мислити да болест или било какво страдање може умањити
човека или учинити да он омаши свој циљ. Док имамо постојану веру, живу љубав и
горућу наду, док је у нама жеђ за животом и смислом, Царство Божије је унутра,
у нама. (Лк. 17, 21).
Марко
Радаковић
Текст је
објављен у часопису "Бесребреник",
који издаје храм Св. Козме и Дамјана при Општој болници у Ваљеву.
Коментари