„У рађању си сачувала
девојаштво, у Успењу ниси оставила свет, Богородице. Прешла си ка животу, мати
Оног Који је Живот, и твојим молитвама избављаш од смрти душе наше” (Тропар
Успења Пресвете Богородице).
Један од најлепших
ликовно-теолошких израза наше вере јесте фреска Успења Пресвете Богородице из
манастира Сопоћани. На њој је уметник приказао у Господу уснулу Пресвету
Богородицу и апостоле око њеног одра. А ту је и Христос који држи Своју Мајку у
наручју, као новорођенче, онако како је она Њега држала када Га је родилау
Витлејему. Како то разумети? Наиме,
Син Божији је у вечности постојао као Животодавац и, како исповедамо на свакој
Литургији, кроз Њега је све постало. Он у времену постаје Човек и прихвата смрт
да бисмо сви у Њему живели. Дјева Марија из Назарета је рођена као сви
створени људи али је својом послушношћу Богу, својим слободним избором да роди
Спаситеља, и после смрти жива. И ми гледамо икону где је у Синовљевом наручју, као Небесно
новорођенче.
На овај начин је и сликовито
приказан један диван парадокс: Дјева је родила Оног Који је Сâм Живот; она која
је смртна рађа Бесмртнога; она која је створена рађа Нествореног. Следствено,
као Мајка Живота, она прелази из смрти у живот вечни, она прати Сина на
путу који јој је омогућио и припремио. Васкрсава и одлази у Царство небеско, где
је наша најусрднија заступница. Прелази из пролазног живота у живот вечни, јер
је Мајка Живота Самог.
Кроз Пресвету Богородицу,
најављивану од пророкâ, испуњен је Божји Домострој спасења људи и творевине. Она
је Нова Ева, она која је, за разлику од прве Еве, донела правилну одлуку.
Уместо плода дрвета познања добра и зла, који је човеку донео смрт, она је свима
нама донела плод дрвета вечног живота, а то је Господ Исус Христос. Она је
остварен сан Јаковљев: лествица која спаја Небо и земљу, преко које је Син Божји
сишао међу нас. Она је нови Ковчег Савеза: у првом су се чувале речи Божије,
десет заповести, а она је у својој
утроби носила Саму Реч Божију, Логоса. И како се некад Бог открио Свом народу
речима из купине која гори, а не сагорева, тако се Реч Божја јавила преко
Богородице, која је родила и остала Дјева. Како ирмос празника пева, у Њој се побеђују
закони природе, у рођењу је Дјева и после смрти је жива.
Празник Успења Пресвете
Богородице је својеврсни наставак празновања Васкрса. Васкрс је прослава
Христове победе над смрћу, а овде видимо како та победа доноси плодове. И док
ми чекамо свеопште васкрсење мртвих о Његовом Другом доласку и чекамо да
крочимо у пуноћу Царства небеског, Богомајка је по упокојењу прешла у живот
вечни и васкрслим телом се придружила свом Сину и Господу. Зато не изненађује да
се анђели, арханђели, херувими и серафими и сви свети диве, радују и славе њено
Успење.
Многи су покушали да одбаце
надумну тајну Оваплоћења Логоса од Дјеве и да умање њен значај. Тако је јеретик
Несторије сматрао да створено биће не може родити Нествореног. А ми верујемо и
исповедамо да се Христос родио од Пресвете Дјеве Марије. Свети Апостол Павле у
посланици Галатима пише: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, Који
се роди од жене” (Гал. 4, 4). Свети Јован Дамаскин, тумачећи ове стихове, истакао
је како није записано да се Син родио кроз жену
већ од ње. Није се тек уселио у тело
неког човека но је заиста постао Човек, оставши притом Бог.
Христос је смрћу победио
смрт и Он исту победу дарује свима који се са Њим сједине. Богородица није била
само неко кроз кога је дошао Живот
свему свету. Син Божији је заиста постао Син Дјеве Марије и она је заиста била
Његова Мајка.
Својим слободним
пристанком на Божју вољу и пројављеном љубављу према Богу, према свом Сину, али
и према целом људском роду, Пресвета Богородица је прва која је у целости
испунила људско назначење, а то је обожење. Кроз њену послушност вољи Божјој,
спасење је дошло свима нама. Називамо је и Увекдјевом будући да је пре рођења,
у рођењу и по рођењу Спаситеља остала Дјева. Због њеног немерљивог значаја за
људски род и имамо толико празникâ кроз које је молитвено прослављамо. Кроз све
молитве потврђујемо оно што данас певамо: Богородица није оставила свет. У
тајни празника Успења Богорице, не заборавимо ни Христове речи пре Његовог Вазнесења: „И, ево,
ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин” (Мат. 28, 20). Богомајка је кроз
историју своје присуство потврђивала свесрдним помагањем, а често и пројављеним
чудима онима који јој се обрате за заступништво. И тако Православна Црква молитвено прославља Мајку Живота, узноси јој
молитве у богослужењима, осликава и целива њене иконе, радосно кличући сада и
увек и у векове векова: Радуј се, Невесто Неневесна!
(Марко Радаковић - текст је објављен у Великогоспојинском броју "Винограда Господњег", 2022. л. Г.)
Коментари