Волети и радовати се као дете

 

Размишљам данас о сусрету две труднице описаном у Јеванђељу по Луки (1, 39-56). Још у мајчиној утроби, беба Јован (касније Крститељ) поскочио је од среће кад је чуо поздрав трудне Христове Мајке. Обрадовао се Спаситељу! Овај догађај ми је један од најтоплијих сведочанстава како Дух Свети уноси и шири радост, и то чини далеко мимо наших поимања. Слично ће касније и деца хрлити ка Христу, али и дочекати Га у Јерусалиму, сходно најави пророка „из уста мале деце и одојчади начинио си себи хвалу“.

Питам се некад, колико ми дозволимо да заигра дете „у нама“? Колико слушамо Христов призив да будемо као деца? Деца иду срцем, ту нема сумње. Радио сам у основној школи и врло добро знам. Требало је времена и умећа да им објасним како нема потребе да ме грле. Чинило се да се коси са оним што говорим, деца грле оне које воле. Зар не би и одрасли требало?

Кад подвучемо црту, кад уклонимо од себе ситне овоземаљске бриге, шта је оно што нас чини истински радоснима? Не само задовољнима, не срећнима – јер срећа је на корак од еуфорије, често је сва у емоцији и врло је краткотрајна. Шта нас чини мирнима, спокојнима, радоснима, а полетнима, шта је оно што је најближе осећају да можемо да душом полетимо? Где је наш дом, наше сидро, наш путоказ ко смо?

Мени је у вољеним особама. А Бог је прва Вољена Особа, Центар и Извор љубави. Кроз вољене људе и Бога славим, и у слављењу Бога њих љубим. Црква мени није никад била само унутар зидина. Никаква је наша вера ако је видимо само кроз храмовну побожност. Нити сам волео само у храму јер какав бих то Христов дечак био?

И то ми је највећи страх, највећа бојазан, да престанем да будем дете које истрчава пред Христа и постанем џангризави фарисеј који се држи протокола. Да ме постане стид да се као Закхеј пентрам по дрвећу, не бих ли макар теме Спаситељево видео (Лк. 19,1-10).

И не дао Бог да утихне она радост кад чујем глас вољених људи. Зар тад да ми душа не поскочи од радости? А кад ће? И чему ми онда душа? Шта ће ми, ако у човеку не препознам Христа, ако кроз служење брату не служим Господу, и у окретању лица к Богу не помињем драге људе? Шта ће ми брига ако ће она бити усмерена само ка мени самом? Шта ће ми живот ако ћу само ја бити у њему? Шта ће ми све ако не умем да поскочим од радости?

Радујте се и веселите се, радујте се и веселите се, одзвања кроз сваку речцу Јеванђеља, дише кроз сваку пору Православља. Та нам света радост пулсира кроз сваку богослужбену песму, целив иконе, загрљај брата, чак и кроз покајни плач јер Бог опрашта, чак и кроз целив преминулом. Јер и у смрти радост не недостаје онима који су умели да се радују Богу, човеку и животу. Они само одлазе у радост непрегледну.

Не дај, Боже, да престанем да будем дете. Не дај, да заборавим колико волети човека. У невољи и слављу, у болести, а и кад греши. Јер волиш га, па га волиш. Колико ли мене Бог воли, а колико сам грешио и грешим? Зашто ме трпи, зашто ме васпита? Па дозволи да осетим хладноћу, равнодушност, тупост, безрадосну пустош. А ко је једном осетио радост у Духу Светом најгора је казна да Он одступи од њега. Тада му цар Давид посуђује речи, и грешник осети сву тежину 50. псалма, може га у грамима, тонама наређати у душу: „Помилује ме, Боже, по милости Својој...“. И преводимо ми то и као „Смилуј ми се...“. Но човек некад осети да Га Бог милује.

Заиста милује.

Као Родитељ кад дете прислони на груди. Па се дете умири од топлине Родитељеве, осети како дише, осети му пулс, чује Његове речи другачије, као да из њега самог шапућу. Осећа се безбедно, заштићено, спокојно, осећа да је тамо где је потребно да буде.

Не дај, Боже, да икада престанем да будем дете. Да икада из срама не похрлим ка Твојим грудима. Да икада из себичлука не посведочим љубав драгим људима. Не дај, Боже, да у борби за живот не заборавим шта је, у ствари, живот. И ко мој живот чини величанственим.

И дај, кад тај час дође, кад ме к Себи призовеш, да поскочим од радости. И у Теби да се опет сусретнем са свим светима које си извео пред мој пут. (Марко Радаковић)