Тешко је из наше перспективе и претпоставити какво је било искуство
живети пре но што су се одиграли највећи догађаји људске историје. Како ли је било пре но што је Син Божији постао човек? Са каквом
тескобом се човек суочавао са смрћу, са
коликом надом је ишчекивао Спаситеља? Колико ли је, упркос свим пророштвима,
човеку било тешко и наслутити које и какво ће велико дело тај Спаситељ
извршити, колико ли ће Диван бити, колико блиско ће људима прићи, толико да могу главу да му положе на раме, плачом
покајања омију ноге и од Његовог додира проходају, прогледају, очисте се и
оживе. Колико је тешко било човеку док му је вера трпела искушења, оптерећена
законом, формализмом, а највише вапајем: где си, Боже? Докле смрт и наше
лутање?
Почетак одговора на ова питања почиње управо рођењем једне, од Бога узмољене девојчице. Она ће
недуго потом чути необичан поздрав: „Радуј се!“. И заиста, њена радост
надмашује сваку људску радост: Бог Који је Жива Љубав њу бира да роди обећаног
Спаситеља. Она је прва реч у одговорима на васцело трагање људског рода. И ми
се данас радујемо што је Бог то дивно удесио, што имамо такву Заступницу пред
Светом Тројицом. Радуј се, Богомати, и ми се радујемо Теби, и радујемо се Царству
небеском које нам је Твој Син даривао. Срећан празник, мила моја православна
Цркво.
Коментари