Сусрет са бившим ђацима

Прекјуче, на прослави сеоске славе, срео сам много бивших ђака који су сад људи. Већину нисам ни видео од основне школе. Срдачност и искреност којим су се јављали је нешто што невероватно надахњује, некад чак и потреса на онај необичан, племенит начин. Верујем да већина учитељâ  зна о чему говорим, оне млађе колеге ће то касније доживети. Не постоји већа похвала учитељу него кад ти неко после десет или више година каже како се сећа неких његових  речи, или како су оне била мотивација у каснијим тешким околностима, или просто памти часове као нешто што их је крепило и радовало. Јуче се бивши ђак јавио да буде и кум за наредну славу, а знајући да сам био ту кад је правио прве црквене кораке, био сам необјашњиво радостан, као да на своје очи видим потврду Христове приче о  добром  семену које  доноси многоструки плод.  И увек сам говорио и говорићу, Бог их је призвао, они су се одазвали, а ја ако сам указао на један од низа путоказâ, ја сам срећан, као да видим своју децу како напредују.  

У тим тренуцима, кад те бивши ђак пуног срца загрли и захвали се, а ти ни не знаш најбоље на чему, као да ти Бог дошапне да је уз вас, био и остао. Човек пронађе човека, без обзира на позицију или узраст, и људи заједно најбоље трагају и проналазе Бога, било да су то школски часови, екскурзије, куцања васкршњих јаја, појање у цркви или се то све врхуни заједничким Причешћем. Често човек накнадно доживи пуноћу оних речи  из црквене песме «данас  нас благодат Светог Духа сабра». Велика је радост кад у очима некадашњих ђака и даље препознам онај детињи полет, оно што је, у ствари, и њихова срж, оно на шта нас је Христос и призвао кад је рекао «ко не прихвати Царство Божије као дете, никако не може ући у њега.» (Мк. 10,15). Нисам имућан човек, вероватно никада нећу ни бити. Не сматрам себе ни великим теологом, само поједноставим оно што су умнији и већи већ рекли. Имам своје недостатке и смешне, можда и залудне борбе. Али ми је милостиви Бог дао превелик дар, пут на којем  је лако бити дете. То носи са собом животна искушења али, верујте, не постоји ниједна цена због које бих престао да будем дете. То не значи да нисам одговоран, по потреби озбиљан или свестан својих година. Од деце стално учим шта значи прихватити Царство Божије као дете.  Чак и онда када та деца одрасту и добију своју децу. Човек, ма колико стар био, не сме заборавити како да се радује другом човеку. 

 Сваки овоземаљски посао може бити неправедно плаћен, свако одрицање носи ризик да се уложено не врати, но Бог се постарао да што човек више воли, више благодати задобија. Љубав је сама по себи дар.  Забораван сам и незахвалан, а  ђаци  ме на те дарове редовно подсећају. Но расписао сам се сувише, ваљда ме те теме разгале, заиграм се. 

И што сам рекао тада многима, и сада да кажем ако се можда нисмо видели - не устручавајте се да се јавите, да попијемо кафу, попричамо, ако имате добру жељу или можда потребу. Нек сте живи и здрави, заиста ми срце пуно, где ћеш већу радост него да ти се срдачно јави неко коме си говорио о Богу и с којим си се годинама Њему молио.

У закључку, Богу сам захвалан на позиву који ми је дао и на деци, одраслој и још неодраслој, која ме уче како се Царство небеско прихвата.