Људи имају породицу, складан брак, добар посао, здравље, по спољашњим
мерилима имају сређен живот. Но опет кажу како им „нешто фали“, често не умеју
ни да именују шта. Често у потрази за тим „нечим“ поклекну и препусте се овом
или оном греху, мислећи да им можда стара или нова страст није управо оно што
би их учинило заиста живим и радосним.
Ово све чешће срећем. Али „оно нешто“ што недостаје није ни велико
богатство, ни адреналинско искуство, ни завидна каријера или популарност.
„Оно нешто“ је Царство небеско.
При том не мислим на рај као физичку дестинацију са анђелима који скачу
по облацима свирајући харфе, итд. Христос кад говори о Царству небеском говори
о пуноћи смисла, о најузвишенијем циљу који може постојати, о присуству Бога у
нашем животу и нашем кретању ка Њему. Кад каже да је Царство небеско унутра, у
нама, Он указује да то није тек место, но стање, делање, жива окренутост ка
Богу и Бога ка нама. Свима нама, без изузетка, у сржи је та Адамова чежња за
поновном близином Божијом. Као што свако дете природно има потребу и жељу за
родитељском љубављу, тако, можда и још силније, свима нама је потребно да Бог
буде уз нас. Но ово изискује и наш труд, јер смо због првородног греха сви
удаљени од Бога докле год не препознамо ову потребу, ову жеђ за водом живом, и
приђемо Му.
Прилажење Богу никад не престаје, те ни они који су крштени, причешћени,
који живе врлински, и даље жедне, и даље не виде крај лутањима. Но не
заборавимо да је Христос за Себе рекао и да је Пут. Већ то што смо на путу, што
препознајемо Божије смернице, то нас напаја радошћу и даје нам благодатне
дарове, то нас крепи, освежава, исцељује, чини да јасније видимо и смисленије
живимо. Иако и даље „нешто фали“, знамо да ће пуноћа Његових дарова доћи тек по
Његовом другом доласку. Ми јесмо већ сад у Царству небеском, јер кроз живот
можемо да осетимо да је Бог уз нас и ми уз Њега. У Царству смо небеском али и још не, бар не у оној дубини, ширини,
висини, топлини и истинитости коју ће нам даривати Света Тројица кад зло,
страдање и смрт сасвим ишчезну и остане радост бесконачна. Нешто недостаје и
многи то не умеју да именују, ни препознају, многи у то и не верују, нити желе
да верују, радије се баве сурогатима смисла и пролазним усхићењима. Молим се
Богу да потребу за Богом не покушају да задовоље ђавољим лажима.
Многи и тугу за љубављу Родитеља преточе у гнев, презир или самопрезир,
а не би требало. Ма какво страдање се привезало уз наш живот, то не значи да
Бог није ту и да нас не воли. Ако у страдањима носимо Царство небеско у себи и
сведочимо га око себе, неће постојати никакав трајан пораз, биле то неприлике,
болест или сама смрт. „Јер мислим да страдања садашњег времена нису ништа према
слави која ће нам се открити.“ (Рим. 8, 18) „Ако је Бог уз нас, ко ће против
нас?” (Рим. 8, 30)
И обратно, шта вреди човеку сва срећа овог варљивог света, ако није задобио трајну, непролазну вредност,
ако није волео онако како нам је Христос
указао? „Јер каква је корист човјеку ако
задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу
своју?“ (Мк. 8, 36-37).
Кад се јави та туга, та жеђ за смислом, кад закључимо како „нешто фали“,
немојмо одмах претпоставити да је то нешто лоше. Да ли је лоше ако новорођенче
постане гладно? То је знак да му је тело здраво, да ће да јача и расте,
потребна му је храна као и сваком другом живом створу. Да ли је лоше ако беба
плаче кад је гладна? Тиме јавља родитељу
да је потребно да га нахрани и он ће то учинити. Тако и ово. Само они који су
сасвим огрезли у грех, сасвим се разболели, више ни не осећају глад за Богом
јер су Га се одрекли. На жалост, има људи који живе али као да су већ
мртви. Ако човек осећа да му је Бог
потребан, то је добро. Тада Му се моли, тада Му прилази, а Бог као добар
Родитељ дарује своју благодат, храни нас и поји, да будемо снажнији, да
узрастамо, носећи Његов лик у себи. Великопосна богослужења најбоље сведоче колико је ова туга, ова жеђ
за Богом добра и корисна. Скоро све молитве и песме говоре о човеку који није
сигуран ни ко је, ни куд иде, свестан својих грехова и њихове страхоте. Ипак се
не одриче живота који Му је дариван, но га узноси Господу и моли за опроштај и
моли да Он буде с њим.
„Нешто ми фали“? Тако је, фали нам Царство небеско. Но добро је што га
већ сада можемо кушати и осетити плодове Очеве љубави. Као новорођенчад,
немоћни смо и нећемо преживети без старања и нежности Родитеља. Но немојмо
ћутати, рецимо Му колико нам је потребан. Немојмо бити незахвална деца, но
сведочимо Његову доброту другима, да и кроз нас Он теши, бодри и весели.
"„Сваки ко пије од ове воде, опет ће ожеднети. А ко пије од воде
коју ћу му ја дати, неће ожеднети довека, него ће вода коју ћу му ја дати
постати у њему извор воде која увире у вечни живот.” (Јн. 4, 13-14)
(Марко Радаковић)
Коментари