Ко год да
има искуства у хришћанском мисионарењу, било да говоримо о свештенослужитељима,
вероучитељима или теолозима, врло добро зна колико је велико незнање народа.
То, међутим, уопште не значи да је вера мала. Људи нису научени и верују по
ономе што су им старији пренели.
Многи не
иду у цркву, бар не редовно, јер имају другачије склоности или карактер, не
умеју да тумаче симболику или залазе у значење речи. Често им буде досадно. У
најбољем случају оду у цркву на веће празнике и то из поштовања и љубави према
Богу или Светом. Оду, и опет већину дешавања и молитава не разумеју најбоље,
али имају свест да је то важна делатност, па нек свештеник води, а они ће се по
својој вери укључити. Они знају врло добро шта је добро, а шта зло, и знају да
се по добру равнају и живе, призивајући Бога у помоћ и за благослов. Верују да
је Христос умро и васкрсао за њих, али тешко да им вреди нашироко објашњавати
однос божанске и човечанске природе у Њему. Мисионар је срећан ако их усмери да
крсну славу спремају посно и да се породично причесте који пут. Могуће да ће и
редовно долазити на Литургију, у тој својој чистоти вере, а често постају и
парохијани који највише помажу својој цркви и свештенику. Било какав мистицизам
им је стран, знају да им је Бог дао живот да буду добри и они ће то ревносно
сведочити – од ношења барјака, преко уређивања црквене сале, до сваке несебичне
помоћи онима око себе. Међу овим људима сам срео најчвршћу веру, много јачу но
што је моја. Да такав верник има само једно ћебе, дао би другоме. И можда је и
задржао неки стари обичај чија је православност упитна, но и то он не чини из
неког паганства или сујеверја, најмање из зле намере, но из незнања и поштовања
према старијима који су му то пренели. Ако је свештеник стрпљив и нађе прави
приступ, временом се више уважи мишљење Цркве но пренети обичаји. Али то је дуг
процес који изискује много стрпљења и љубави.
Молио бих да
не будемо склони осуди, верујте, много је великих верника међу људима који
делују неупућено, који можда и нису толико црквени. Великим делом због њих и
пишем своје текстове овако једноставно, надам се и пријемчљиво. Они су ме у
детињству често обукли и помагали школовање. А ако сте се и сами међу њима
препознали, не брините, на добром сте путу. Ако човек има жељу да упозна веру,
упознаће је. Ако вам је језик богословља често тежак и неразуман, свештеници
углавном прилагоде уху „обичног“ човека. Има и нас теолога који то чине на
интернету. Питајте и наћи ћете одговор, молите се и бићете услишени. Што је и
Христос рекао: „молите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће
вам се. Јер свако ко моли, добија, и ко тражи, налази, и отвориће се оном који
куца“ (Лк. 11, 9-10). Док има жеље, биће и начина.
И молио бих
да Свето Причешће, које нам је Сам Христос предао, не буде никоме основ за
снобизам, јер би то било контрадикторно. Наравно да је за хришћанина потребно
редовно евхаристијско заједничарење, али у одбрани тога често смо склони да
гледамо с висине оне који томе нису научени или нису још увек до тога дошли.
Бог зна шта је у души сваког човека, колико може да понесе, разуме и прими.
Наше је да сведочимо Његову љубав, а не да се узносимо над другима. Не
заборавимо ни да су неки од највећих хришћанâ, па и Светитељâ, некада били
незналице о вери, од Апостола, простих рибара, до светила вере данашњих дана.
(Марко Радаковић)
Коментари