Нашао сам мисао у „Дилан Догу“
која није нужно потекла од аутора стрипа: „Човек умире на два начина. Када
премине и кад га сви забораве“. Страх од
смрти и страх од заборава су испреплетани и то није случајно. Бити жив не значи само
физички постојати, жив човек осећа насушну потребу да остави траг у животу, на
овај или онај начин. Да роди дете, ствара уметност, засади дрво, утиче на људе – најчешће волећи их. Да се кроз
све то осети живим. Многи, можда и подсвесно у страху од смрти и заборава, желе
да буду медијски популарни и „вољени“, сматрајући да ће на тај начин „постати
вечни“. Али неће. Ниједан наш труд, сам по себи, не може нам осигурати ни вечни
живот, ни трајно и истинско сећање.
Сећам се, био сам шести разред кад сам са родитељима уређивао гробна места предака и тада први пут, случајно, уочио и
мали, стари споменик са натписом „Марко Радаковић“, поживео десетак година. Мој
имењак и презимењак. Родитељи нису били сигурни шта се десило са тим мојим
претком, а бака ми је објаснила трагичну судбину свог брата, али је и причала о
његовом карактеру, особинама, животу. Тада сам закључио да сутра може и моје
име тако стајати, и да га други уређују из осећања дужности и поштовања према
фамилији, али да неће знати ни ко сам заиста ја, ни шта ме веселило, а шта
бринуло, за шта сам се борио, ко сам био. Временом ће се и гробно место
затурити, појешће га трава, слова ће избледети са мермера, а ја из сећања све и
једног физички живог човека.
Људи и не памте дуго покојника, бар не сасвим верно оном ко је био, то чини само најближа родбина и најдражи пријатељи. Наука каже да просечно прођу три
генерације од смрти неке особе када нико
више неће ни имати појма да је та особа постојала или ко је била. Остаће само име међу најближом
породицом (ако је буде било) или можда
покоја препричавана анегдота. Изузетак су историјске личности, писци, итд, мада
и то је условно, будући да ми не знамо ко су и какви су они били, не знамо их
као личности, но само обрисе тога. Памтимо њихова дела и име иза њих. Историја бира шта
ће нам о некој личности обзнанити а шта не, памтимо историјски лик који је, често, попут и лика у серији, обликован
зависно од „сценаристе“. Памтимо изабране податке важне за причу, не сећамо се ми заиста Живојина Мишића као личности. Све је магла, како каже књига Проповедникова. Против духа времена не можемо, просто је
тако.
Оно што можемо јесте да сада не дозволимо себи да будемо заборавни. При
том не мислим тик на податке које складиштимо у свом разуму, памћење у
православноом етосу више означава пажњу, посвећеност, окренутост ка нечем одређеном
и делање у складу са тим. Тако је грчка реч за истину αλήθεια (алитија) изворно
сложеница „не-заборав“, „не-скривеност“.
Заборавност се може посматрати из контекста Христових опомена: „Гладан
сам био, не нахранисте ме, жедан, не напојисте ме“... Речју, заборавили сте Ме.
Христос у параболи критикује луде девојке које су заборавиле уље за своје
свећњаке, итд. Речју, не заборављајмо Бога Који нас воли, не заборављајмо
дарове које нам је дао, ни људе које смо призвани да волимо. Памћење означава
одговорност.
Тако се у Светој Литургији, као запамћеном Промислу Божијем, спаја
прошло, садашње и будуће. Само нас Бог памти вечно и јасно,
и
они вољени с којима се сретнемо у Његовом Царству, с којима смо ка том Царству и ишли. Зато певамо „вјечнаја памјат“, „вечно сећање“ на свакој сахрани. Ми се молимо
да нас се Бог сети у Царству Своме, молимо се скоро исто као онај разбојник
распет поред Христа. Сети нас се, Боже,
у Царству Своме. Сети нас
се, обрати нам се именом, препознај Своје. Не заборави нас, Боже. Свако друго
памћење је нестабилно, но оно које се поузда у вечну Љубав, оно које је
сачувано у Божијој ризници, једино то ће трајати у вечности. Тај незаборав, та
пажња, кретање, тај сусрет са вољеним
људима и Богом, то је на крају свега
једино важно и постојано. Све остало, све је дим и магла. Сви ћемо умрети и
четвртој генерацији ћемо бити само исписано име у родослову које
има за домаћи рад (ако нам Бог дâ потомке, ако не, ни толико). Али кроз љубав у
Христу, Он ће нас препознати и памтити у вечности. У тој љубави ћемо се срести
и са онима које смо испратили у вечност, и са онима који ће нам се придружити.
То је вечно сећање. Непролазна пажња према онима које волимо, трајно кретање ка
Богу, живот вечни који већ сада почиње, а врхуни се у загрљају Свете Тројице.
„Може ли жена да заборави пород свој, да се не смилује на чедо утробе
своје? Кад би га и заборавила, ја нећу заборавити тебе.“ (Исаија 49, 15)
Марко Радаковић, слични текстови: овде
Коментари