Већ сам изразио жаљење што су моји најчитанији текстови они који се баве
тривијалним темама, но, ето, нама православцима далеко више држе пажњу од оног
суштински важног. Тако је, чини ми се, и у доживљавању и живљењу наше вере.
Читаве дискусије око тога да ли се жена сме причешћивати за време циклуса,
док се слабо говори о корупцији, непотизму и крађи. Ако су то ствари које се
подразумевају да су грешне, откуд онда толико тих појава у нашем друштву које
већим делом чине православни хришћани?
Не видим ништа погрешно у томе да се многи распитују о богослужбеном уставу
и ситним правилима везаним за начин поста, но изгледа да се више не подразумева
да за време поста нахраниш гладне. Јер било би много више добротворних акција,
личних и заједничких, да се помогне.
Ходочашћа се организују, и са благословом и без благослова Цркве, а више од
пола тих ходочасника не долази у свој храм на богослужење и презире свог
свештеника. Кудимо различите, често паганске народне обичаје, а своје бабе ретко
кад посетимо. Причамо о моралу и славној историји, а бацамо смеће у реку и не
обиђемо и не уредимо дедин гроб. Неки и редовно одлазе на Литургију, а
виновници су породичног насиља. Да не причамо о деци која одрастају без
родитељске љубави, која одлазе на странпутице, итд.
Одмах да се оградим, нисам од оних који цинично констатују: „хехе, боре се
против Рио Тинта, а бацају смеће у реку“, или „иду у цркву, а туку жену“.
Већина оних који се боре против масовног загађења природе дају и лични пример,
и већина људи која иде у цркву нису насилници. Али могу да разумем зашто многи
доносе овакве закључке. Да су сви крштени доследни хришћани, ни земља, ни народ
не би били ту где јесу. Да обраћамо пажњу на суштински важне ствари, уместо што
се међусобно препиремо око ситница, убеђен сам да би било боље и нама, и свим
народима с којима делимо животни простор, које год вере били.
Најновија тема препирки је рокенрол. Написао сам један текст и не пада ми
на памет да дубље улазим у расправе око сасвим споредне ствари. Некад ми се
чини да су многи схватили хришћанство као црно- белу идеологију, скуп моралних
прописа, канона, ваља се – не ваља се. Доживљавају православно хришћанство као
Богом прописан јеловник и модну ревију, Литургију као културно-фолклорни
програм, религијско-књижевне сусрете, вршење култа, музичко-ораторски наступ,
магијски ритуал, националну баштину, итд.
Прво и основно што морамо да разумемо и доживимо: вера је живљење и
понашање као да је Христос стално ту. Христос је међу нама. Нови Завет говори
Ко је Он, и какав је Он, због чега без Јеванђеља нема ни хришћанства и обратно,
јер хришћанство и јесте Јеванђеље =Блага вест. Та вест гласи: Бог је постао
Човек, да би нам био ближи, да би победио смрт, и Бог је и даље уз Свој народ.
Али то носи и нашу одговорност: и ми се трудимо да смо уз Бога. Грех цепа то
јединство, покајање га изграђује. Но најгоре је кад човек није ни свестан свога
греха. Кад зло чини мислећи да није зло, да чак тиме и Богу службу чини.
Запослићу рођака преко везе, крв није вода, то је хришћански – а ни не пита се
колико је рођак неспособан и колико је тиме оштетио способне, остале колеге и
саму фирму. Ударићу дете, то је за његово добро, да би се васпитало – а не види
колико дете гуши правилима, а не обасипа га љубављу. Или обрнуто: напашћу
наставника јер ми је повредио сина, не увиђајући да ће тиме размазити и
упропастити дете, а честитог наставника повредити. И тако даље.
Људима одговара да буду хришћани под својим условима и кроз своје идеје
хришћанства. Одговара им да припадају одређеној религијској групацији јер их то
везује за фамилију и народ. Можда сматрају да имају и неку врсту „небеске
гаранције“ зарад таквог избора. „За сваки случај“, не кошта много. Зато су
склони да пљују по Цркви због „тарифе“, или се противе посној крсној слави, или
посту као таквом, јер ако кошта много ( новца или труда), онда им је вера
сметња. Веровали би, али без великог труда. Други, пак, више улажу себе у свој
труд него у Бога, више служе свом подвигу но Богу и ближњима. Те знају напамет
правила поста за целу годину, но не знају име првог комшије, и нису научили да
лако опраштају.
Јасно, има изузетних хришћана, светила Цркве. Често то ни нису они за које
мислимо. По Судњем дану верујем да ћемо се изненадити кад видимо да су Христу
најближи они наши познаници и пријатељи које смо сматрали незнатнима. Исто тако
ћемо увидети колико нисмо ни приметили велике животне шансе, оне на којима се
Царство небеско задобија; видећемо колико смо пропустили значајне путеве јер
смо били занети оним небитним, некад и ћорсокацима. У Христу је шира слика
уједно и она дубља, топлија, а често је и једноставнија него што мислимо. У
„Великом инквизитору“, причи Фјодора Достојевског, на све оптужбе, на сва
питања и очајне недоумице које инквизитор има, Христос није одговорио ни реч,
већ га само пољубио. Ово је настављање на Пилатово питање „Шта је истина?“ и
Христово немо стајање пред њим.
Шта је истина? Како волети? Где је Царство небеско? Христос, ево, и сада
стоји пред нама. Наше је да Му приђемо. „Дођи и види“, говори.
„Дођи и види“. (Јн. 1, 46)
Слични текстови: Како живимо по вери?, и остало
Коментари