Ни сâм
нисам избегао несугласице са свештеницима, но то ме сасвим сигурно није
спречило да идем у цркву. Нити је учинило да их гледам са подозрењем. Често се
и са родом рођеним не слажем савршено. Конфликт не претпоставља аутоматски
мржњу или престанак сваког односа. Такво резоновање је сасвим погрешно.
1) У Цркви
се сабирамо око Христа, не око свештеника. Христос је ту Првосвештеник. А наши
свештеници, иако предводе сабрање, нису центар заједнице – Христос је.
2) Свете
Тајне су валидне независно од особина свештенослужитеља. Ако нас причести,
венча или исповеди свештеник у чије моралне квалитете сумњамо, то не дира
ваљаност самих Светих Тајни. У ствари, више треба да се загледамо у то како ми
приступамо Тајнама, него колико је „квалитетан“ свештеник.
3) Не
судимо човеку на основу два или три искуства. Често смо спремни да осудимо
некога „на прву“, иако не знамо ни контекст његових поступака, ни њихов
карактер.
Ако
проценимо да се свештеник заиста понаша недолично толико да то изискује реакцију
Цркве, за то постоји епархијски црквени суд који може боље од нас да процени
тежину његовог преступа; а ако (у ретким крајностима) говоримо и о злочинима,
постоји и и државни суд на који духовна лица нису и не треба да буду имуна. И
опет, понашање појединих личности Цркве није разлог да нас спречи од одласка у
Цркву, као што лош лекар није разлог да сасвим одустанемо од лечења. Више
је изговор, него реалан разлог.
Слични текстови: овде.
Коментари