„Шест дана ради, а седми је одмор Господу Богу твоме“, каже Божија
заповест. Овим је заповеђено да радимо али и да одмарамо. Одмор „Господу Богу“
није тек ленствовање, но одмарање пребивајући у Богу, у смислу. На првом месту
се овде подразумева богослужење.
Исто тако, људима је потребан одмор и мимо недеље. Да отпутују, сретну се
са вољенима који су далеко од њих, да упознају другу и другачију културу, да оду
у ходочашће, да уживају у природи – јер и природа је Божији дар, да се сретну
са људским стваралаштвом, итд. Одмор, иако (бар формално) није нужно цео у
богослужбеном тону, одмор на извесни начин може да буде продужена недеља,
продужена прослава Васкрсења. Не изазива ли боравак и уживање у природи
захвалност пред Богом на свему што је створио? Не оплемењује ли и тело и душу
сусрет са природним лепотама? Не чини ли то да се крећемо одговорније ка
Христу? Није ли сусрет са вољенима живљење Христове заповести о љубави? Било да
смо гости, било да ми друге угостимо. Нису ли сви искрени ствараоци на путу ка
Смислу? И тако даље. Да не спомињемо да ми и на одмору можемо и требамо да
учествујемо у богослужењу.
Но, јасно, одмор може некада и да штети, а то је онда кад није покренут
искреним мотивима. Уместо да се препусти лепотама Божије творевине, човек их
користи само као позадину за свој его. Не допуштајући себи да се заљуби у
природу остаје заљубљен у себе који је, ето, лепши у тој природи. Тако познајем
младе који се фотографишу по познатим кафићима, објављују слике на друштвеним
мрежама и уопште и не одморе, јер је за њих море, планина или река само
амбијент, а не дар или лек. Лепота им је лепота онолико колико је фотогенична
или популарна на интернету.
Одмор је, а многи га проведу замагљених чула јер обилно конзумирају алкохол
и друге опијате, ето, „да се опусте“. Но прави одмор „прочишћује“ чула, чини те
трезвеним, он те оплемени и пружа снагу својом лепотом и смислом. Неки се олако
препуштају промискуитетним епизодама називајући их „авантурама“ , но то је опет
бежање од стварности. Добар одмор помаже да прихватиш, чак и пригрлиш
стварност, јер схваташ да је она много шира и дубља него што ти можеш из свог
скученог угла да појмиш.
Одмор је време кад се задубиш у свет око себе да би боље упознао свет у
себи. Кроз све ово ми ценимо дар живота. Велика захвалност подстиче велику
радост, а све то заједно порађа велику храброст и љубав коју можемо да
пројавимо кроз живот. Зато сматрам да су одмори потребни, иако сам свестан да
многи људи због животних околности и због жртве које чине из љубави према
најближима не могу сваке године да ваљано одморе. Но Бог види и препознаје
њихову љубав, и даје помоћ и одморишта на другачије начине.
Са друге стране, да би и ово било могуће, да би наши најближи могли макар
да дан Васкрсења проведу богослужбено и с породицом, сматрам да као заједница
морамо много одлучније да станемо у њихову заштиту. Недељом нека раде они који
морају, који су укључени у спасавање туђих живота, а и њима да се тај труд
доплати. Преживећемо сви ако су маркети и фирме недељом затворени, или ако
једемо хлеб стар један дан. Често је и радно време нехумано, недовољно плаћено,
нарочито треће смене и рад викендом. Многима су проблем могућности и околности
годишњег одмора, па и боловања, трудничког и породиљског. Ово су озбиљна питања
због којих наши ближњи и њихове породице могу озбиљно да страдају. У физичкој и
психичкој немогућности да испрате темпо и количину рада коју за малу плату
захтева послодавац , многи напуштају своју земљу; породице су привремено, некад
и трајно растављене; деца тешко одрастају, итд. Питање квалитетног одмора је
питање и квалитетног рада и квалитетног живота. Умор може да разори и човека, и
породицу, и цело друштво. Срамотно мало се говори о овоме док се упоредо
претварамо у робовласничко друштво. Ако ћутимо, онда постајемо робље својом
вољом.
Марко Радаковић
Слични текстови: Рад недељом
Коментари