Како су ратници и војници попут Светог Димитрија, Ђорђа, Светих царева
Константина и Лазара – уопште Светитељи?
Прво, на извесни начин, сви Хришћани су ратници. Како каже Свети Апостол
Павле: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах (2 Тим. 4. 7) . Или Христос који каже да није донео мир него мач (Мт. 10, 34) . Свети
Николај (Велимировић) тумачи да Исус није дошао да мири "истину и лаж,
мудрост и глупост, добро и зло, правду и насиље, скотство и човечност, невиност
и разврат, Бога и мамона", него је донео духовни мач да расече и одвоји
једно од другога, да се не мешају. Христос похваљује римског капетана рекавши
да такве вере није нашао чак ни у
Израиљу (Мт. 8,10) , Јован даје упутства војницима како да се владају (Лк.
3,14), Петар долази у кућу капетана Корнилија и крсти његов дом, итд. Нико није
доводио у питање сам позив војника – а у свим примерима је реч о војницима освајачког народа.
Као Хришћанин човек се бори сам са собом - највише и најчешће. Бори се са често
хладним и бездушним светом и појединцима показујући самилост, храброст и
истрајност у вери, итд.
Христос каже да је широк пут који води у пропаст, а узак који води у
Царство - на извесни начин пут у пропаст делује као миран, без искушења (јер већину искушења пригрлиш, прилагодиш се злу), а пут у Рај је пут ратника, на том путу
ретко се среће онај спољашњи мир, а унутрашњи призивамо и дарива нам га
Христос, Цар Мира.
Апостол Павле вели: Зато
узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши
свему, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у
оклоп правде, И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира; А изнад свега
узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога; И
кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија. (Еф. 6, 13-17)
Друго, Свете ратнике не прослављамо због њиховог занимања, но због њиховог опредељења за Царство небеско. Војничко звање није препрека да се неко приближи Богу и да Га Бог препозна као Свог пријатеља и дарује светост. Да није било људског пада, не би било ни мржње и насиља, да није насиља, не би било потребе да неки од нас имају службу заштитникâ: војника, полицајаца, итд. Али у овим околностима, оваква звања су потребна и често их узимамо здраво за готово. То су пожртвоване и одговорне службе. Да Црква одобрава и подржава војску видимо и по постојању војног свештенства. Црква не благосиља рат и насиље, но се моли Богу за мир, моли се за војнике који су наши заштитиници. Војска је, дакле, потребна због одбране свог народа и земље, на различите начине. Али Хришћанство не одобрава освајачке ратове и нападање ближњих.
Коментари