Велика је
опасност пројектовати себе и своје страхове у другима. Тако ће они који се
плаше издаје у свима видети издајнике, горди ће сматрати да други нису довољно
учинили за њих, кукавица ће се слепо држати особе која је, у ствари, спутава,
итд.
Често се
запитам колико ЗАИСТА прилазимо особи као особи, а колико прилазимо нашој идеји
ко су оне заиста.
Тако неко
поживи читав живот у заблуди по питању тога ко је његов пријатељ, или чак и
супружник. Кад дође до судара између створене представе о особи и оног шта та
особа заиста јесте, једни стварају изговоре и нове лажи (па се дешава
нелогичност да супруга живи са насилним супругом), други покушавају да особу
потчине својој идеји (физичко или вербално насиље), трећи разочарано прекину
сваки однос, а најмање је оних који свесно и одговорно кажу: ти ниси онаква
особа какву сам планирао за пријатеља/партнера али те свакако прихватам и
волим. Јер у суштини љубав се не дешава само због емоције или сличних
интересовања и циљева. Љубав је пре свега давање себе другом. И уместо што
пројектујемо своје жеље и предрасуде у друге људе, треба бити довољно храбар и
трезвен да их познајемо и прихватамо онаквима какви заиста јесу.
Само зрела
и трезвена љубав поправља људе на боље.
Али тај
поправак ће увек бити у смеру саме особе која се мења. Ако идемо по туђим
стопама у песку, да ли је то уопште наш пут и да ли ћемо доспети на наш циљ?
Зато не треба да дозволимо да нас ико шминка да личимо на њега. И не треба да
намећемо своје виђење живота другима. Свако око гледа свет својим углом, свако
срце куца само својим ритмом. Сва трагедија човечанства је што смо жељни
пријатељства и заједнице али уједно бисмо да она буде баш онако како нама
одговара. Ми бисмо љубав али да поставимо своју голготу довољно близу, ми бисмо
да нас воле али ми да се сувише не уморимо другима.
Е па не
може.
Сличан текст: Доброта има границе
Коментари