Сматрам да
је поштовање ауторитета неопходно за развој зреле личности. Не постоји залуд
Божија заповест о поштовању родитеља, првих ауторитета с којима се срећемо.
Потребно је да поштујемо учитеље, свештенике, власт, полицију и војску, па и
лекаре, јер нас лече и потребно је уважити савете за наше здравље. Исто тако,
потребно је да поштујемо своје надређене и уопште оне који слове за ауторитете.
Све ово не значи да је ико од личности у наведеним звањима квалитативно
"изнад" других, не значи да су на неки начин већи или бољи људи, они
само имају другачију службу. Веће звање не значи аутоматски и значајнија
личност, и обратно. Ово је нарочито важно из перспективе Царства небеског, из
перспективе сагледавања најдубљих и најтрајнијих човекових вредности. Скромна
мајка која 40 година ради као чистачица може из перспективе вечности бити «већи
човек» него неки свештеник који пише одличну теологију.
Не постоји
пирамида важности личности зависно од службе коју она обавља. Може постојати
пирамида служби, но не и пирамида личности. Иако посебно поштујемо одређене
људе (Свете), из перспективе Цркве је опет незгодно говорити кроз поређење с
пирамидом јер радије користимо библијску слику Цркве као Тела: сваки уд је
важан за целину.
Онај који
је први, он служи свима. Бог најпре открива Своју мудрост онима које је свет
прогласио лудим. Бог бира оно што није племенито пред људима (1.Кор. 1.). И
тако даље. Царство небеско не функционише по земаљским законима, представама и
системима.
Неопходно је поштовати ауторитете али уједно, за зрелу личност је неопходно да буде слободна од свих земаљских ауторитета. Да постави Царство небеско као врхунски ауторитет, онај који се не може покорити ниједном земаљском. "Не би имао никакву власт нада мном да ти није дата одозго", говори Христос Понтију Пилату. И Царство небеско не треба да доживљавамо као неки спољашњи ауторитет, но као унутрашње, природно стремљење ка Путу, Истини, Животу – и то толико да не можемо јасно да раздвојимо себе од тог стремљења. То је сјајно објаснио апостол Павле кад је рекао „Не живим више ја, но Христос у мени”, или кад нас позива да достигнемо „меру раста пуноће Христове”. Наш народ је то сажео у ону изреку „Све за Христа, Христа ни за шта”, и тај став бранио кроз векове, због чега данас имамо много заступника на Небесима.
Свети апостол Петар је све ово што сам рекао сажео у једну реченицу којом се бранио од религијских и државних ауторитета: „Богу се треба покоравати више него људима”. И многе су трагедије одигране јер су се људи више уплашили човека, но Бога; радије су пристајали на миран компромис са људима по цену Истине, но што су били спремни на сукобе и остајали доследни Истини. Упозорио је Христос, није дошао да донесе мир, но мач. Но крајњи плод тог мача, тог сукоба са лажима, јесте мир. А крајња последица привидног, кукавичког мира, тог пристајања на лаж и пријањања уз лаж – јесте плач и шкргут зуба. Јер лаж остаје лаж, ма какве привремене ужитке од ње имали, ми се хранимо трулим плодом и то не може проћи без последица.
Да ли ми, као хришћани, смемо да имамо проблем са ауторитетима? Шта каже Свето Писмо? Већина библијских јунака је поштовала земаљске ауторитете али је у неком тренутку имала проблем са земаљским ауторитетима. Мојсије се противио и замерио египатском цару. Пророци су, сви до једног, упадали у проблеме јер су народу и владарима преносили Божија упозорења због њиховог удаљавања од Божије речи. Тако је и Свети Јован Крститељ чинио и положио живот због тога. Христос је био револуционар, иако његова револуција није била политичка, но преображај духа, вере, љубави – и она и даље траје. Отворено се противио млакости вере и окорелости срца коју је затекао у свом народу и међу јеврејским свештеницима. То је делом и изазвало заверу против Њега. Апостоли су наставили Његовим стопама. У време гоњења имамо Свете Мученике који нису страдали зато што су отворено срљали против државе већ би одбили да земаљске наредбе поштују више од Васкрслог Христа. Свети Димитрије и Ђорђе одбијају да служе власти која гони и убија хришћане, исповедају Христа и прослављају се хиљадама година касније. Настављање на овај бунт је и Лазарево „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека». И тако даље, и тако даље.
Јасно, ово не значи да је сваки бунт оправдан и пожељан. Апостол Павле чак и робовима каже да остану смирени у свом звању јер слобода коју Христос доноси превазилази социјални статус – у Њему је човек слободан, био роб или слободњак. Уједно он Христу служи кроз службу другима, опет, био роб или слободњак. Али наглашава: «Скупо сте купљени; не будите робови људима!»(1.Кор. 7, 23) Дакле, макар човек и имао социјални статус роба, он не би смео да буде послушнији људима ако се њихова воља противи Божијој.
У скоријој историји не би требало да занемаримо различите пројаве бунта против лажи, од којих многе, не без разлога, своје упориште пронађу управо у Христовој Цркви. Очигледно, ту су пронашли Истину, или, пре ће бити, Истина је пронашла њих. Само су је препознали и сјединили се с Њом.
У закључку: поштују ли хришћани ауторитете? Да, на то нас и вера позива. Постоји ли граница послушности тим ауторитетима? Да, јер Богу се треба покоравати више него људима, јер су ти ауторитети ипак само људи, склони грешкама. Да ли да се Богу молимо за ауторитете? Да, и на то смо призвани. И уједно, ако смо и сами ауторитети, морамо да будемо свесни одговорности службе коју имамо. Да ли је сваки бунт пројава гордости? Не, некад је то пројава љубави и храбрости. Можемо ли увек да разлучимо духове и да знамо шта мотивише особе на овај или онај бунт? Не, не можемо, и то најбоље знају родитељи кад им деца постану склони својеглавости. Но, ово је тема за додатни разговор, па изнесите своја запажања.
Марко Радаковић
Коментари