Нека се нико не заварава: Причешће не делује механички!
Познајем људе који се причесте и одмах потом те уједу за срце. Не из неког
незнања, но сасвим свесно и с јасном намером.
У последње време добија на снази она теологија која вели да ми свакако
нећемо бити достојни величине и љубави Божије, будући да она далеко надилази
наше поимање љубави. To jeсте тачно. Бог нас воли мимо сваког нашег искуства
љубави, изнад сваког нашег схватања. И како постати достојан Свемоћног Оца,
Творца свега; или достојан Духа Светог,
Који свему и свима даје живот; и Сина
Који је умро за нас и васкрсао? Величина Свете Тројице је толико непрегледна да је смешно и
помислити да ми у својој нискости и несавршености можемо постати достојни ње!
Јер достојност се често посматра као спремност, готовост, па чак и
једнакост: а ми никада нећемо бити
спремни за толику љубав коју нам Бог дарује, и никада нећемо бити по суштини
једнаки Господу.
Али није овај Часни пост без смисла
одређен као вид припреме,
самопосматрања, суочавања са собом, па и као начин беспоштедне борбе против себе самог!
Не говорим тек о храни - дај добри Боже да људи сити хране буду гладни
Тебе!
Бог нам треба, то морамо да
схватимо. Не треба нам само нека Његова услуга, не треба нам Он тик да би нам
решио неки животни проблем: треба нам Он Сâм, јер сам нико и ништа без Њега у
свом животу.
Одбацити Бога је као одбацити покрет
мишића свог срца. Можеш га презрети али како ћеш живети без њега?
Свести Бога на Његове услуге је као
свести родитеље на недељни ручак који су ти скували. Волимо ли их због хране у
тањиру или због њих самих?
Причестити се Светим Тајнама Христовим, а потом тврдоврато срљати у
безобзирност, бездушност, себичност и себе-центричност, па то је равно Јудином
понашању!
Физичка глад је ту да нас подсети на духовну глад, или радије – на глад
целог нашег бића. Јер човек је душа-тело, тело-душа. Господ није неки дух населио у наша тела, но
нас истовремено ствара као душу-тело, као
целовите личности. И морамо схватити да су родитељи само посредници у чуду стварања
Божијег. Сваког од нас Бог је Својом силом створио, јер нас воли. Како тад, у
часу кад смо настајали, тако и данас, Он нам даје живот: док нам срце откуцава, језик осећа укусе, очи
виде Његова дела; бубрези, јетра, жлезде
чине да се Његов закон одиграва у
нама; и нерви који померају удове сваки
милисекунд сведоче Његову љубав и силу која превазилази границе свега познатог.
Помислиш да помериш прст и он се помера, гле, осећаш додир друге особе, чујеш
њен глас, осетиш мирис природе, свестан си сопственог тела, његове снаге,
кретања кроз простор, ваздуха у плућима који улази и мимо твоје воље, јер ти је
и то Бог дао. Дивна су дела Твоје, Господе, све си премудро створио! Кличе тако
псалмиста, а и ми бисмо требали чешће с њим.
Али шта ми радимо?
Дозвољавамо својим мислима да се
отргну од нас, да расту у ужасе, да и
оно што нам је Бог дао опсесивно држимо уз себе у страху да ћемо то изгубити.
Али зар је ишта заиста наше? Али зар ишта и ико ко стоји у Господу може бити
изгубљен? А ако није у Њему, зар није Он дозволио да се то деси? И ко смо ми да
судимо или слутимо има ли Бога у некоме или нечему више или мање? Да ли ће овог
помиловати, а оног одбацити? Да ли ће једна реч преживети, а друга ишчезнути?
Да ли је патња која је ту или тек долази на пропаст или спасење? Живи патњу уз
Божије скуте и не брини. Страдај сведочећи Божију љубав и немаш чега да се
плашиш. Боља је и смрт праведника него живот грешника. Свако од нас би да буде
и праведан и заштићен од сваког зла, али тога нема, нити ће бити. Јер живимо у
неправедном свету. Христа су опљували, мучили, разапели. Сина Божијег. Јесам ли
ја од оних који захтева бољи третман? Живот Сâм су замрзели, на Пут сâм су
ставили погрешне путоказе, и Сушту Истину опљували и представили као лаж. А ми
се чудимо ако се то дешава поново, другима или нама. Па шта смо мислили? Ето
житија Светих. Има ли једнога да је поживео без страдања? Неко је страдао више,
него мање, но нема оног који је лако доспео у Царство небеско.
У Царство небеско се иде певајући радосне песме, али се иде ужим путем,
често стрмоглавим, често окрвављеним, често је то наша крв. Али онај који је на
том путу зна зашто то чини и радује се томе, јер види и осећа плодове Царства
небеског већ на самом путу.
Не заваравајмо се, Бог одговара. Одговара конкретно, и то не само кроз неке
услуге, но даје Себе Самог, а то је највећи дар који Родитељ може дати
деци. Што рече мој пријатељ, постоје
родитељи који мисле да дечију љубав могу купити поклонима, а постоје родитељи
који знају да морају себе да уложе у однос са децом, да првенствено дарују сами
себе, па тек онда остале дарове. Бог тако воли, Бог тако дарује. Даје Себе,
Царство небеско сада и овде. Његова благодат није тек апстрактна или мистична
прича, топлина Божијег загрљаја се осећа, Дух Свети се пројављује и шири. Као
радостан човек кад мора да пева, па песмом разгали срца многих који су можда
тужни или забринути, тако и Дух Свети уноси радост која не може бити ућуткана,
ни сузбијена, ни суздржана, она делује толико синхроно са особом да јој се чини
како је то њено друго дисање. Ко може само снагом своје воље престати да дише,
а и зашто би? И ко би желео да обузда дар Духа Светог ако у њему дише,
слободније, полетније него што се иједна плућа могу раширити? Њиме удише
небесни ваздух, а он је свежији од било којег земаљског, од њега крвоток добија
више топлине и силе, а очима се дарује дубина коју не може дати ниједна
диоптрија. А душа лети, иако је у телу, поскакује са анђелима и децом,
неоптерећена својом правом старином, постаје ванвременска. Имао човек 20 или 80
година, душа је млада, нова, омивена благодаћу Божијом, задивљена Његовим
чудима, жели да се игра Њиме дариваним светом и са Њиме дариваним људима. Тело
жели да додирне кору дрвета или годове на пању, да се диви слободи птице,
величанствености и сили природе; да гледа кретање облака и препознаје облике у
њима; да се занесе одсјајем сунца на површини воде; да зарони, плута, осети
траву или земљу под босом ногом; да размишља о животу и слави га. И све у теби
и све око тебе шапуће: живот је добар и дариван је теби. И ти толико тога можеш
да учиниш да би уживао у том дару,
колико данас.
И као круна свих ових дарова, разгали се у теби пријатна топлина и рашире
видици кад си у близини оних које волиш. У њима, на неки начин, видиш делове
себе. Они твоју причу чине тако лепом, посебном, јединственом. Они те уче да
ниси ти најважнији. Да твоје потребе, ни бриге
нису центар универзума. И да је све твоје - природно испреплетано са другима. Ако то
уопште није, онда дефинитивно нешто грешиш. Јер човек се равна по томе колико
поштује и умножи дарове, и колико себе дарује другима. А ово двоје се, опет,
преплиће, јер и други су наш дар, онај највећи. И ми смо Божји дар њима. И сви
заједно опет приносимо дарове Богу, „Твоје од Твојих, Теби приносећи због свега
и за све“.
Људи имају различите животне приче, различите отворене ране, много је више
кљастих и болесних но здравих, но се ти недостаци и те болести не виде увек,
јер нису физички. И то је једино што ми чува смирење кад ме повреде тек
причешћени или они којима је Христос странац. Не знам шта их боли, не знам да
ли је њихов пут ка смислу тежи но мој. Па прећутим, склоним се, поменем их у
молитвама. Жао ми буде кад видим да се благодат није угнездила у њиховом срцу.
Или да јој нису дали довољно простора да се размаше крилима. Баш ми жао буде,
јер по плоду препознаш људе, као што
Христос рече, не расте на трњу грожђе,ни
на бодљики смокве: добро стабло рађа добар плод, лоше лош (Мт. 7, 15-20) .
Поуздам се у Божију љубав и промисао. Ако Му је познато како ће се разгранати
дрво ораха, или колико капљи кише ће сутра пасти на лице жене које продаје руже
на пијаци, сигурно зна колико је повређена нечија душа или колико јој је љубави
и смирења, или искушења и поука, потребно да се врати Њему. Бог никада неће ставити човеку на леђа крст
који ће му сломити кичму, али човек често презре или одбаци свој крст не
знајући да је он мост којим се стиже у Царство небеско.
Све вас пуног срца поздрављам и желим да Причешће схватимо као сједињење са
Самим Христом. Допустимо Му, онда, да нам помогне да победимо себе саме, то
јест, да поразимо своје слабости, да презремо лажну слику о себи, да бисмо
Му се принели као прави и Њиме потпуни.
Марко Радаковић
Слични тектови: овде
Коментари