Кад
сопствени живот не испреда неку занимљиву и контраверзну причу (или баш зато
што то чини али други не треба за то да знају), онда је најбоље и најлепше
преносити полуистине, лажи и мрачне хиперболе о људима које познајемо (или и не
познајемо).
Лепота (или
наказност) приче иза леђа је и та што она може да расте, да се надовезује, да
траје до неслућених размера.
Ретко кад
се може сазнати први извор приче иза леђа, оне су као народне бајке, немаш
појма ко је први био тако маштовит. У ери електронских медија лажи се преносе и
шире брже него икад, али ништа нема такву упечатљивост као сеоска трачара
загледана у твоје очи док те убеђује како комшија вара жену са радницама из
групе која склања метлице у кукурузима. Могла би се заклети у живу мајку да је
то истина, и хоће. Јер заклетве дају причама посебан шмек. „Мајке ми, истина.“
„Црко на месту ако лажем.“ Срећом или несрећом, ове речи се обију о зидове и
лажови наставе да живе и шире будалаштине (мајке нек им дуго живе упркос
заклетви, јер нису оне криве што су родиле безумнике). Тужно је што оговарач
можда није измислио лаж, већ је чуо туђу лаж и одмах је прихватио као истину,
једва дочекавши да оцрни другог. Тако посредно служи лажи.
Не дружим
се са трачарама, којег год пола или узраста били. Ако заподене причу о овом или
оном, пресечем са „не занима ме“, „па шта, њихов живот“, или мени најдраже:
„причај ми о свом животу“. Углавном немају или не желе ништа да кажу. А ја
сигурно не говорим о свом животу особи која је склона трачевима, што рече Христос,
"не бацам бисере пред свиње". И тако лепо, спонтано, престанемо да се
дружимо.
Они који
оговарају друге углавном су изузетно незадовољни собом и својим животом. Улива
им самопоуздање кад се ставе у улогу судије, па могу с неким да пљују туђе
недостатке и мане, макар биле и измашатане. Мисле да ће на тај начин умањити
друге, а себе узвисити. Мисле да ће тиме придобити уз себе особу пред којом
трачаре. Али њима, у суштини, нису потребни живи људи, особе. Потребно им је да
створе причу у којој су они бољи, а други гори. Потребно им је да знају да
вреде. Иронија је што толиким оговарањем и таквим погледом на људе само
срозавају себе и своју праву вредност. Јер човек не вреди онолико колико он
мисли да вреди, нити вреди онолико колико други мисле да он вреди. Човек вреди
по човештву у себи, по љубави коју другом пројави. По Истини којој служи и
Којом живи.
У лажи нема
људи, нити ће их бити. У лажи остају и нестају нељуди и ђаволи.
Обуздајмо
језик. Не слушајмо трачеве. Ако ћемо причати о другима, не чинимо то иза леђа.
Реци човеку шта мислиш о њему, дозволи му да ти покаже да није тако. Реци
човеку шта мислиш о њему, ако ти је стало до њега нећеш га лагати. А ако ти
није стало до њега и не желиш да се трудиш, просто се склони и ћути о њему.
Најбољи
пријатељи увек кажу кад погрешиш и кад си будала. И хвала Богу на правим
пријатељима, јер бих, могуће, био сто пут већа будала да ми није њих (ако је
уопште могуће да будем гори).
Човекова
леђа су светиња. Не причајмо ником иза леђа. Нaша леђа нека се повијају само пред Богом, увек и во
вјеки. И хиљаде да нас запљуну, Он ће знати колико криво и колико право
стојимо. Само се тиме равнамо. Само то је важно.
(Мт. 5,11;
Проп. 16,28; Јак. 1,26; Пс. 15, 2-3; Еф. 4,29; Пс. 34,13)
(Марко Радаковић)
Коментари