O Светом Сави је изрекао лепу мисао блаженопочивши епископ Лаврентије.
Поредио га је са добрим баштованом који је волео свој воћњак, иако није рађао
много доброг плода. Али он није одустао од воћњака, но је то лоше дрвеће
накалемио добрим, не би ли рађало добар
плод. И тако је настало Светосавље – што је ништа друго до ли Православље
српског народа. Ако поштујемо и волимо Светог Саву, ми се настављамо на његов
пут.
Сведок сам да се у последње време дешавају, чини се, нездраве и збуњујуће поделе на традиционалисте и
модернисте, па се исти Православци и
Светосавци оптужују међусобно за обожавање обичаја и традиције, или за
одбацивање истих, те и одбацивање својих корена. А истина је ипак негде између.
Добронамерне смернице многе погађају као
речи презира, иако то оне нису.
Једне Бадње вечери, био сам мало разочаран начином како га прослављају људи
који иначе нису црквени. Знате већ, петарде, кувано вино, ватромети, прегласна
музика... А свештеник је то сасвим мирно прихватао, подучавајући ме: „Овај наш
народ можда не иде често у цркву, нити пости све постове, нити најбоље разуме
хришћанске догме... Али да дође време да треба да се гине за Цркву, први би
положили своје животе. Можда и пре мене и тебе.“ Тако и данас наши свештенослужитељи мисионаре тим
светосасавским стилом: не "сасецају" плод, но где је могуће, калеме,
негују, заливају - не одбацују људе, но их прихватају. Није хришћанство увек
онакво како ми замишљамо да мора бити. Светитељи су углавном долазили одакле су их људи најмање очекивали, на начин
на који је ретко ко очекивао. Ако и некад прекорим или укажем, то сигурно није
да бих другог омаловажио или представио као мањег, но да бих упозорио на лоше
крајности, јер оне никад нису добре. Не треба свести хришћански живот само на низ обичаја, али треба знати да
хришћанства ни нема без обичаја. Они су језик наше вере, још од Савиног
времена. Па и литургијске радње јесу симболи који су се уобичајили и тако
комуницирају веће истине. Обичаји су језик симбола којим комуницирамо међусобно
и са Богом. И из цркве смо сличан језик
пренели у наше домове и свакодневни живот. Проблем је кад се та нит
пресече, па уместо да комуницирамо Логосом, Христом, наш језик остаје „изгубљен
у преводу“ и комуницира нешто сасвим друго.
Но и тада прихаватамо оног другог, јер је наш, јер је Православац - Светосавац, наш брат у Христу. Макар и не познавао најбоље веру, вишевековна
истрајност нашег народа просто је
учинила да та вера на овај или онај
начин пусти корење у његовој души, па је научен шта је добро а шта зло, шта је
Божија воља, а шта људска злоба. А за остало полако, стрпљиво, са мање прекора а више загрљаја. Као и Свети
Сава што је чинио.
Видим и много тужних или љутих коментара јер се ове године не пева химна у
школи, но се пушта снимак. Нека, добро је, отпевао се тропар, он је и важнији.
Преломила се погача, Богу смо се захвалили и прославили Оца Саву. Било би лепше
да је било другачије, наравно да би било лепше: и да се громко пева химна, и да
не носимо маске, и да нема бојазни ни целе ове конфузије око онлајн и редовне
наставе, а пре свега, да нема толико колега просветних радника и ђака, и уопште
људи који болују.
Честитам нам свима велики празник, и молим се Богу да га догодине радосније
прославимо. Но , најважније је светосавким духом верујемо и живимо. У здрављу и радости
славили на многаја љета
Коментари