Самосажаљење

 

Жаљење због својих поступака и погрешних избора је понекад сасвим у реду, па чак је и неопходан почетак промене. Погрешно је кад особа остане на томе и не промени себе, ни свој живот, већ само жали. Можда је још горе кад човек жали због свега осталог осим због себе самог, при том стално налазећи оправдања да остане у том патетичном и непродуктивном стању. Увек је крив неко други: друштво, околности, фамилија, пријатељи, непријатељи, странка, средина, неморал, немаштина, итд. Понекад је нешто од поменутог заиста ван наших могућности, али само посредно утиче на нас, зависно колико дозволимо или трпимо.

Углавном, особе којима је све криво за њихову судбину једва да су и покушале да се заиста изборе за себе. Или су то чиниле крајње нетактично и својеглаво. Кад су наишли на прву сметњу, врло радо су се заогрнули плаштом самосажаљења, јер лакше је гунђати на судбу клету него стиснути зубе и борити се. У ствари, не увиђају да, овим кукавичким чином, само продубљују своју агонију. Стављајући себе у улогу жртве, они постају пасивни. Ствари им се догађају. Они ствари ишчекују. Живот је нешто што се одвија мимо њих, уместо да га они контролишу и негују као Божији дар.

Скоро сви смо, у неком периоду свог живота, жалили сами себе, али то је плод слабости и егоцентризма. Самосажаљење се јавља кад људи сами себе схватају сувише озбиљно. Самосажаљив човек не уме да прихвати туђу шалу на његов рачун, иако понекад ствара неумесне шале на сопствени рачун, не би ли се други сажалили на његов недостатак самопоуздања. Склони су мелодрами, жуде за туђим разумевањем и симпатијом, сувише се осврћу у прошлост, често су меланхолици. Понекад не верују да су достојни љубави. Ако и имају борилачки инстинкт, он је усмерен против прихватања стварности.

Самосажаљење је начин да оправдамо сопствени кукавичлук јер избегавамо да прихватимо да смо, углавном, ми кривци за сопствено стање, те нам је лакше да окривимо све друге и себе поставимо у улогу жртве. Природно је и нормално ако понекад тугујемо због ситуације у којој смо се нашли, или се кајемо због учињених ствари. Али треба, по сваку цену, избегавати да стекнемо навику самосажаљења, било због избегавања личне одговорности, или због задобијања нездравог облика симпатије и жаљења од стране других људи.

Могуће је да Јудин највећи грех није била издаја Христа, већ неповерење у Божију љубав. Петар се одрекао Христа, али је први дотрчао на Његов Гроб, да Га сретне Васкрслог. Упркос свом греху, и жаљењу због својих слабости, Петар није само сео и плакао: он је веровао у силу Божијег опроштаја и сопствену могућност за промену. И, потрчао је ка својој промени. Јуда је у великом самосажаљењу (које некад пређе у самомржњу) учинио онај последњи корак и убио се.

Блудни син из Христове приче (Лк.15, 11- 32) не остаје у својој чамотињи, већ устаје и одлази у сусрет Оцу, прихвата стање у коме се затекао, спреман да одговорно учини све што је потребно, не би ли свој живот учинио смисленијим. У време поста, дешава се да многи претварају ону посну, радосну тугу у самосажаљиво нарицање због сопственог греха. Па, чак и после Васкрсне Радости, они настављају себе да називају грешнима, наопакима, немоћнима, не увиђајући да тиме, иронично, пројављују гордост. Христос никада није позивао да се осећамо као безвредни или недостојни, напротив.

Свакако да не треба да се узвисујемо над било киме (што смо чули у причи о царинику и фарисеју, Лк. 18, 9-14), али треба да се радујемо шансама које нам је Бог дао. Свесни својих слабости, треба да Њиме надрастемо сами себе. И, да не истичемо свој грех, лош живот, итд. Какав је то Хришћанин који плаче због свог крста, а не стреми свом васкрсењу? Који живи Велики петак, а да, уједно, не живи и Васкрс? Који види само грех и слабост, поред Бога, Који је Љубав и Снага? Какав је то Хришћанин који носи свој крст - укопан у месту? Не, ми морамо да се крећемо, носећи своје слабости, борећи се са њима, храбро и без роптања. Нема ту места оном “јадан ја”, или “ја сам најгори од свих”, већ радије: “хвала Богу” и “Господе, знам да си са мном, и да са Тобом могу све”.

У закључку: блудни син је устао. У каквој год ситуацији се нашли, не треба сметнути са ума да је Бог ту и да помаже нашу промену на боље. Али, да би нам помогао, ми морамо имати жељу за променом (што смо видели у причи о Закхеју, Лк 19, 1-10). Иако је покајање важан елемент поста, оно се никако и нипошто не исцрпљује само у себи. Покајање без труда за променом, и без вере у Божију љубав, то је само плач - плача ради. Самосажаљење. Чамотиња. Циљ покајања је повратак Богу, повратак Заједници, повратак самом себи и свом назначењу: бити у љубави, уз Бога и уз своје ближње.

(Други текст написан касније, на исту тему:)

„Свакоме је његова мука највећа“, каже стара пословица али неки људи то сувише дословно живе и тону у самосажаљење. Временом сам уочиио да они у разговору са другима ни не траже решење, па ни утеху, већ још некога ко би их сажаљевао. Као песник кад пева о свом болу, па га дотера, хиперболише, учини примамљивим, да би на послетку уживао у тако опеваном болу, многи људи уместо да реше проблем они, ето, од њега стварају неку своју поезију и сладе се њоме. Као да уживају у мучењу себе. Емотивни ауто-мазохизам. Неретко су то особе гладне и жедне љубави који нису спремни исту да пруже (а могуће и што љубави нису ни научене, па ни не знају како). Но чешћи је случај да су то људи који траже неког ко би их саслушао, док они сами нису заинтересовани за туђу причу и живот. Уколико би саговорник то прозрео и одбио, одмах би почели покушаји манипулације, представљајући саговорника као неког ко је себичан, окрутан, итд. Ако би саговорник и рекао да треба да престане са самосажаљењем и направи промену, следили би изговори и опет оптужбе због грубих речи.
Живимо у почетку ере емотивних бескичмењака, где се свака неправда доживљава као трагедија епских размера; свака груба реч, макар речена у доброј намери, као говор мржње; свака псовка као физичко насиље, итд. Људи, исто тако, веома тешко прихвате да други могу с пуним правом да се према њима поставе као да за њих нису важни. Све док неко не угрожава твоја права, он не мора уопште да те поштује или воли. Е сад, проблем је што многи сматрају да су њихова права далеко већа него што заиста јесу. Овакво схватање, као по обичају, имају лоше васпитана деца која и кад одрасту остају размажена деришта. Саветујем често особама који тону у самосажаљење да посете неког у болници или психијатријској установи, у дому за незбринуту децу, у затвору, или да бораве чешће на гробљу јер и оно је добар васпитач. Па после свега тога нека оду у цркву и захвале Богу на свему што имају и помоле се мало за оне које немају скоро ништа. Нашој беди највише помаже кад се чешће молимо за друге него за себе. Али не вреди, овај савет не роди плодом. Њихова мука је највећа. „Јесте то мука немати разум или умирати у болу, али мене је девојка оставила. Јесте то мука што има људи са већим проблемима, али не могу им ја помоћи кад не могу ни себи помоћи.“ Е па не могу ти ни ја помоћи. Неће ни Бог ако ни не покушаш заиста сам себи да помогнеш.
Временом сам уочио образац овог понашања већ у самом почетку дијалога и немам воље, ни снаге да водим исцрпљујуће разговоре са људима који, у ствари, желе инстант решење не увиђајући да је оно углавном у њима самима. Овоме свему бих додао склоност поменутих људи да врло лако оптужују друге и још лакше оправдавају себе. Тако ће туђи пропуст или грех бити приказан гротескно и страшно, док своје пропусте или грехове умањују или оправдавају. Постоји и друга фракција, оних који се самосажаљевају и због својих погрешних одлука, ма колико се давно десиле. И опет – крив сам Ја у прошлости, а не овај Ја, у садашњости, пред којим су одлуке и који има могућност да мења свој живот. Но, све је то од особе до особе, и не треба их гурати у неке заједничке кутије са налепницама. У закључку – манимо се самосажаљења. То је пројава превелике љубави према себи. Поменимо ове тужне људе у молитвама и не дозволимо да нас увуку у свој свет безграничних и често неоправданих жаљења. Ако сте се и сами препознали, препоручујем доброг духовника и психијатра.

П.С. То што некад не желим неког да саслушам или му некад упутим коју грубу реч, можете слободно тумачити као недостатак хришћанске љубави. Ја тумачим као поштовање свог времена и педагошку меру према другима. Речи и поступци имају тежину и последице и не може се увек очекивати „хришћанска љубав“ као одговор на безобразлук. Тиме се она мимимализује и претвара у бескичмењаштво, своди на хипи-идеологију. Некад је сасвим хришћански рећи човеку да ти се склони с пута јер не поштује тебе и твоје.