Често се људи који много (некад и превише) причају о богослужењу, клиру, обичајима и чудима Божијим - пројаве као млаки хришћани, па и нељуди. Дабоме, не могу их све сместити под исту капу, има изузетака, али моје лично искуство говори овако. И онда се сневеселим, јер многимa je Православље као "религијски фолклор". Оду на Литургију јер их фасцинирају одежде, песме, иконе, боје, занимљив им је поредак, боја гласа свештеника и избор његових речи. Веома су ревносни око тога кад и како се пости, где се стоји и метанише, чије је име на стасидији. И није то, само по себи, ама баш ништа погрешно – проблем је ако се ако се на то своди сва њихова вера, ако на томе заврши и не узрасте у нешто дубље, шире, радосније. Тужно је ако придају божански карактер самом риталу док изоставе да стреме Божијем кроз међуљудске односе. Тужно је ако дође до оног позива да се гладни хране, болесни обилазе, комшија поштује, да тих људи нема нигде. Одбијају неретко да разумеју стање другог и прихвате другачијег, све потчине својој визији исправног и погрешног. Често су склони осудама, презиру, па и сплеткама и неделима.
Сви ови на почетку наведени моменти који су присутни у Православљу су битни али служе да би усмерили и указали Пут, Истину и Живот, не да би Га заменили. А многи, у незнању или у тврдодушности, временом почну да обожавају богослужење само. Уз богослужење они обожавају обичаје, чуда, реликвије, па и светитеље и неке савременике у клиру. А да "сами себе, једни друге и сав живот свој" предају Христу Богу, то тешко. Не говоримо ово као осуду, него као жаљење што нема више људи да с њима делимо радост хришћанске вере. Ми се радујемо, они стрепе; ми о благости, они о казни. А ти би да им кажеш: добро је, воли нас Бог, хајде и ми међусобно да се волимо, зато смо овде. Много жалим што радост Васкрсења но допире до много људи, па у цркви стоје као да су дошли код директора на рапорт, а не у загрљај Милог Оца. Нека их Господ усмери.
Црква је, на крају, и болница, долазимо сви са својим греховима и недостацима, да се лечимо и испунимо благодаћу. Али ни то се не дешава мимо наше слободе, имамо одговорност ширу од стајања у храму, као и што исцељен болесник мора да се држи упута лекара и кад напусти болницу.
(Ово нипошто не значи да је довољно бити добар човек да би себе називали хришћаним, нити да поменуте особе не би требало да иду у цркву, немам благу представу на основу чега су неки донели такве закључке. Као кад бих критиковао људе који се не држе докторских савета, па ми неко напише: шта сад, зар они не би требало да иду у болницу?)
У закључку, молимо се једни за друге и волимо једни друге. Има нас разних – но сви смо Једно у Христу.
Марко Радаковић
Фотографија је само илустрација, заборавих име аутора, нек не замери.
Коментари