„Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше Реч Божију, гледајући на
свршетак њихова живота, угледајте се на њихову веру.“ (1. Кор. 13, 7) Ове речи
Апостола Павла смо данас читали и тих речи се, ево, и данас држимо, сећајући се
оних који су давно пре нас проповедали Реч Божију,
сећајући се Светих Отаца Седмог Васељенског сабора. Овај Сабор је одржан
787. године у Никеји и његов циљ је био да изнесе учење Православне Цркве о
иконама. Повод за то била је појава и
јачање иконоборства. Иконоборство, како и само име каже, било је учење које се
борило против икона, сматрајући да поштовањем
икона ми кршимо Божију заповест „Не прави себи идола, нити каква лика,
немој им се клањати, нити им служити“. Много је Црква пострадала због овог
учења, многи Свети су били гоњењи и убијани, сматрани јеретицима. То је трајало
све док није донета саборска одлука о поштовању светих икона. Овоме су највише
допринели Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски,
затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови,
Андреј Каливит, игуман Јован).
Пре Христа људи нису осликавали Бога јер је било немогуће да се ослика Бог
Којег нико није видео. Али кад је Бог по својој великој љубави постао Човек, с
људима живео, боравио, причао, пострадао и васкрсао, и многи су Га видели – па
зашто Га не бисмо осликавали?
Поштовањем икона ми указујемо част и
поштовање ономе лицу које је на икони представљено. Ми не одајемо поштовење
самој материји икона: дрвету, папиру, платну, металу. Не молимо се ни самој
икони, као да икона има икакву силу по себи, већ се наша мисао и љубав преноси
на Бога и на светитеље, чији су ликови на иконама приказани. Иконе, дакле, нису
тек неки украс, већ су попут прозора у Царство небеско.
Кад се молимо пред иконом, не молимо се њој, већ живој личности која је на
њој насликана. Кад кажемо да се десило чудо пред иконом ( а знамо да се та чуда
и данас дешавају), ми не верујемо да је сам предмет, сама икона неко чудо
учинила, јер она је, сама по себи, део творевине, попут нас. Али Бог чини чуда
кроз иконе, јер види нашу чврсту веру,
јер Његова благодат може да делује кроз
творевину.
Данас, тако, у нашем народу постоје две крајности. Једни иконе доживљавају
као амајлије, што би оци Седог Васељенског сабора такође осудили, да је тада та
појава била толико заступљена. Недавно сам видео у супермаркету како је цела
каса једне раднице облепљена оним картонским
иконицама, па и апарат за платне картице. Сасвим облепљено, као
тапетама, Боже опрости. „Зашто то тако“,
упитах. Објаснише ми да имају посла са различитим људима, у неке сумњају да се
баве црном магијом, плаше се и могућности пљачке, па сматрају да ће, ето, иконе
да их сачувају. С једне стране је похвална та окренутост ка Православљу, с
друге је и даље присутно незнање или полу-знање. Не чувају нас иконе, но Бог и
Свети, те је важнија искрена молитва и чисто срце, но обмотавање касе иконама
или тетовирање Светитеља.
Иконе, дакле, нису амајлије. Сила иконе
(па и крста и бројанице) не лежи у самом његовом облику, ни материјалу,
но у Богу Који је постао једнак нама да би нам подарио вечни живот и наду. Ако
икону, Крст, Светитеље или мошти поштујемо независно од Бога, онда заиста директно
кршимо Божију заповест о прављењу идола. Важно је знати да Бог никада не делује
механички кроз предмете, као да су они неки спроводници Божије енергије
(=благодати) мимо Његове воље или мимо наше вере.
Друга крајност нам долази од учењâ
која су настављање на иконоборство, а многа од њих долази од секти. Па замерају
исто што су иконоборци у осмом веку. А ми већ имамо аргументе које су Свети Оци
изнели: само Богу богослужимо, а иконе поштујемо. Поштовање упућено икони
односи се на прволик (оригинал), а не на материју од које је икона.
Имамо и оне православне којима су иконе само ствар традиције, или тик неки
украси, па и, Боже опрости, декорација. Није примерено да, рецимо, славски сто декоришемо салветама на којима је икона Светитеља, јер те
салвете служе да се склањају остаци од хране и после се бацају.
Упутио бих, уједно, свима позив да се мало боље упознамо са иконама.
Десило се, рецимо, да случајно чујем разговор који су водили двоје младих у реду за Свето Причешће.
„Ко је ово на икони?“, пита
младић. „Је ли то Христос?“
„Не знам.“, одговара други. „Можда је Свети Јован.“
И ето, дешава се, приступају људи да се сједине са Христом, а не
препознају Његов Лик на икони. Као што и многи славе крсну славу, можда и знају
како им изгледа Светитељ заштитник јер им икона стоји у дому (можда), али не
знају ништа о њему. Ни кад је живео, ни шта је чинио, ни зашто га је Господ
посветио. Немојмо тако. Многи прате медије, па знају како изгледа нека певачица
или глумац, знају где су све глумили, певали, па и на која места иду и с ким се
забављају, иако од тог знања они немају ама баш ништа, нити те јавности познате
личности уопште маре за њих и њихово занимање. А овде су живи Свети, сада
гледају Божије лице и гледају наше лице кад им се молимо, а ми да не знамо ни како
изгледају, ни каква су величанствена дела љубави и вере чинили. Треба то да
знамо, да носимо у срцу њихов пример и да усмеравамо своје стопе ка путу који
су нам показали.
И треба знати да је сваки човек у великој љубави створен као икона
Божија, по Његовом Лику. То је велико, огромно достојанство – бити жива икона
Божија! Из тога проистиче да је сваки наш ближњи – прозор у Царство небеско. Тако
да нам је залуд да целивамо иконе од дрвета ако не целивамо нашег брата, икону
живу . И залуд што волимо икону одређеног стила или коју је створио одређени
уметник, ако не волимо људе које је створио Највећи Уметник – Сам Господ, Којем
нек је слава, амин.
Mарко Радаковић
Слични текстови Крст није амајлија Црвени кончић
Коментари