Плач

Плач пред кућном иконом је један од најтежих, најдубљих тренутака људског суочавања са животом и собом, али и плач који може да опере, окрепи, омије. 

Говорим о оном покајном плачу, или захвалном, или оном кад молиш до суза за друге. У сличан плач, онај који потреса цело биће, може се убрајати онај поред одра болесног ближњег или над његовим гробом.

 Исто, плач пред велике и страшне животне одлуке је разумљив, и Христос је тако, молитвено плакао у Гетсиманском врту. Могу да разумем и кад човека физички боли и ослабађа бол кроз сузе.

 Али немојмо изједначавати сваки плач, нити сматрати да је сваки плач пројава неке племенитости наше душе. 

Некад плачемо јер смо малодушни и уплашени, некад јер смо љути и маловерни, некад јер нас други убеде да постоји разлог да треће сажаљевамо, итд. 

Плач јесте начин како испољавамо своја осећања и понекад је начин како испољавамо саму своју срж.

 Плач може бити онај благодатни, прочишћујући, али и кукавички, онај који додатно прља и слаби. 

А ту је и онај мање важни, плач након лепе песме или тужног филма. То не мора бити ни добро, ни лоше, то зависи од типа личности и тренутног општег расположења. И то нас сасвим сигурно не чини ни бољим, ни лошијим особама. Та емоција може да нас подстакне на нешто, али и не мора, може сама себи да буде сврха. Зависи и од уметничког дела, и од нас самих.

 Проблем је што данас људи и себе и друге често сагледавају по емоцијама које носе у себи и/или испољавају у сусрету са другима. 

Хришћанство сагледава човека далеко шире од носиоца емоције и интелекта. Оно полази од личности. Наше емоције могу али не морају увек да буду показатељи истине. 

У модерној ери нарочито је јасно колико медији манипулишући емоцијама покушавају да искриве и истину. Тако да је веома важно да своја осећања, колико је могуће, контролишемо, "хладне главе". Није лако, али данас је то постало веома важно. Колико се данас превише пажње улаже у осећања, видимо у све чешће изговореном "Повредио/ла си ми осећања!", што је за многе врхунац повреде и туђе злобе. Е, па, извините, важнија је истина од ваших (или мојих) осећања. 

Прави пријатељ није онај који увек штити ваша осећања, већ ко искрено брине и стара се за вас, а то подразумева и искрене речи и искрен однос. Зрела особа не штити саму себе од свих негативних осећања, по сваку цену, то је незрело. Зрела особа бира исправан пут упркос томе шта она осећа. И то је, парадоксално, и једини начин да се човек избори за свој мир, кроз суочавање са многим својим немирима и слабостима. То је живот. (Марко Радаковић)