Осећај
кривице је први степен покајања али он мора да се развије у прихватање своје
грешности и вапај Богу да нам помогне и опрости. Кривица узраста у покајање и
води благодатном плачу, радости и промени на боље. Кривица коју не приносимо
Богу, већ је само оснажујемо, постаје очајање и мржња према себи. Бог тада
постаје споредни актер, неко у низу оних који са нама осуђују наш поступак и
мрзе нас, и то води до раскајања, као код Јуде, некад и до самоубиства.
Чујемо
често и израз „окајати грех“, „окајавати грех“, али тај термин и такво виђење
није блиско Православљу. Проблем је сама претпоставка да ја на неки начин могу
да "окајем" грех, да платим неку цену за њега. Можда верзија тога
постоји у римокатоличкој пракси, код нас не. Јер то би значило да ја могу да
"платим" Богу грех коју сам направио, што је варијација индулгенција
(опросница). Ето, Јуда је том логиком покушао да "окаје" учињено,
вратио је свештеницима узете сребрњаке, али залуд. И онда је, могуће, закључио
да треба да умре да би тако окајао грех издаје. Ми немамо плаћенички однос
према Богу, већ однос деце према родитељу. Поуздамо се у Божију милост јер
знамо да бисмо давно били у паклу кад бисмо морали да правично платимо за сваки
наш грех. Из љубави према Богу и из воље за променом, трудимо се, колико
можемо, да будемо бољи, да кренемо новим путевима, што некада подразумева и
поправљање пута на којем смо. Тако је пред почетак васкршњег поста вече
праштања. То није вече свођења рачунице, типа: ја ћу да се теби искупим за овај
грех, или некако да га "платим", 'ајде и ти мени. Не то, већ: опрости
ми, опраштам ти. Ако поправљамо своје прошле грешке то није због дуга према
прошлости, па чак ни дуга према ближњем или Богу. Љубав је већа од осећања
дужности. Мајку волимо јер је наша мајка, а не јер смо дужни да је волимо. Ако
вољене људе повредимо, нисмо ми толико нарушили своју дужност колико смо
повредили лик Божији у нама, удаљили се од Бога и изневерили и Њега, и ближње,
и себе. Тражићемо опроштај и гледати, где је могуће, да поправимо штету, али не
да бисмо ми, ето, свој неки дуг изравнали и морал испунили, но зато што смо
повредили свог ближњег. Нема рачунице, нема разматрања да ли је учињено довољно
да Бог «обрише мој дуг», но волим и не рачунам, дајем, и не тражим ништа натраг
– ни од брата, ни од Бога.
Дакле, ми
немамо окајање, бежимо од раскајања и крећемо ка сталном покајању, тј сталном
преумљењу, сталном окретању ума, срца и воље ка Љубави и Доброти. (Марко
Радаковић)
Коментари