Давање крви

Данас сам се нашао у мало непријатној ситуацији. Дошао комби за добровољно давање крви у медицинску школу. Ајд, прошли пут кад су ме звали, нисам се одазвао, много часова сам имао, а нисам хтео ни да директоре доводим у незгодне ситуације да ме изненада нестане, а нисам хтео ни да после давања крви причам шест часова под маском, да се не бих стропоштао. Данас имао мање часова, и све неки задњи, ма ајд да дам крв.

Долазим, тамо већ ччека екипица четвртог један, заиста сјајан разред, сјајни млади људи, имају трему, први пут дају крв, питају ме како то иде. И ја их упутим, у којим случајевима не би смели, и рекоше да нису ништа доручковали – реко', обавезно нешто лагано доручкујте, па се вратите. Немојте ништа јако, јер прошли пут сам се наждрао бурека са месом и сва крв се сјурила у стомак да обради ту нечувену масноћу, па ми се замантало са иглом у вени, па ми спуштали столицу, мерили притисак и нису ми дали 20 минута да устанем. Кифла и јогурт, немојте бити алави као ја.

Одоше они, оста ја сам. Улазим, боцкају ми прст за хемоглобин, пита ме докторка: „А где су ти другари?“. Ја мислим, пита за колеге, откуд знам, кажем, ваљда ће још неко доћи. Треба да ми мери притисак, докторка пита:

„Чек, која си ти година?“ и отвара ми књижицу добровољних даваоца и видим, ништа јој није јасно.

„Мислим да пету годину радим у медицинској.“, велим ја.

„Ајао, па Ви сте професор!“, почиње напрасно да ми персира. „Ау, сад ме баш срамота, извините.“

„Ма ништа, зато. Лепо је што за мене који имам 34 мислите да имам 18.“, велим ја, иако знам да би можда то био комплимент за женско, али добро, ајд, и за мене мушкарца.

Некако.

Мада, све се мислим, како ли би се Денијел Крејг, задњи Џејмс Бонд, осећао да га неко пита где су му школски и да није можда малолетан.

„Дадада, вама није било добро прошли пут, нисте овде давали крв, сад се сећам, знам тачно и где сте седели. Слошило вам се од бурека с месом!“

„Јесте, ето, сећате ме се.“

„Па сам Вам показала после како је изгледала крв неког човека који је годинама јео бурек са месом.“

„Јесте, урезало ми се у пмаћење, у кеси му је крв изгледала као пудинг од вишње на који је неко ставио пола киле масти. Нисам од тада кусао бурек са месом, нити мислим.“

„Није ни са сиром много бољи, да знате.“

„Једном седмично, докторка, ваљда ми се крв неће усирити.“

Дошла и наша добра директорица да обиђе збивање, докторка се сад већ правда како ме помешала са тик пунолетним момком.

„Немојте се, докторка, једити. На матурској ми нису за шанком хтели сипати дупли пелинковац. Каже, само обични, па кад попијеш још. Ја у чуду, а онда конобар добаци: Сипај му пуну чашу, то је професор.“

Ако сам вас мало развеселио, драго ми је, али ово је само дугачак позив да, ако желите и можете – дате крв. Ова турнеја по школама је добрим делом започета јер недостаје много крви. И то ми исприча љубазно и расположено медицинско особље. Од кад је корона, људи се, ваљда, устручавају и ја сам то први чинио. Али и даље постоје многе друге болести , многе операције се обављају, и крв је потребна. Немојте да вас овај текст уплаши, ја сам то чинио у комичне сврхе. Доручкујте лагано, немојте пити алкохол 8 сати пре и након давања крви. Они који су недавно на било који начин вакцинисани не могу бити даваоци, као ни они који су губили велике количине крви или имају неки проблем везан за крв. Уколико не знате да ли имате проблем везан за крв, ово је одличан начин да то и проверите, јер се крв сваки пут проверава. Постоје још неки елементи које ћете открити кад и ако дођете да дајете крв, јер је лекарски преглед неопходан. Али, понављам НИЈЕ НИШТА СТРАШНО. Убод иглом је скоро безболан. Као по обичају, медицинска екипа је изузетно стручна, пажљива, љубазна и забавна, као да су их бирали. Захвалиће вам се бар 4 пута што сте дали крв, иако они лично немају ништа од тога, али заиста не звуче као да је то научена мантра. Не би ми забринуто причали о недостатку крви, заиста маре. После давања, појешћете најсочније крофне на свету и попити најукуснији чај (никад нисам испод 2 шоље). Добићете мајицу у којој је најудобније спавати.

Ово је уједно и добар начин за усавршавање у хришћанским врлинама, и мишљења сам да сваки здрав хришћанин треба да буде давалац крви. Ајмо, људи. Наш ближњи крвари, треба му наша крв. На оно Христово "Гладан бејах, не нахранисте ме", итд, у данашњим околностима може да дође и "Крварих, не дадосте ми крв."