Кад си вероучитељ (а и свештеник) неминовно је да говориш непријатне истине које нису сви спремни
да прихвате. Додатни је проблем ако је та истина узвишена али људи се радије држе удобније лажи.
Једна од најчешћих заблуда православних је веровање у судбину. Судбина је схватање да је све у нашем животу вођено снажнијом силом која уређује низ догађаја који не можемо да избегнемо. Тако постоји веровање да су двоје заљубљених „суђени једно за друго“, или да је неко млад погинуо јер му је „тако суђено“. Ово је далеко ближе Исламу, него Православљу.
Ако укажем
да то није православно виђење, делује као да сам другима отргнуо утеху. Као да
је лакше веровати у слепу, безличну силу која нам хаотично уређује живот (и
смрт) и ми смо апсолутно немоћни; него веровати у Доброг Бога Који има план за
нас али нам дозвољава слободне одлуке и понекад нас препусти хаосу живота. Многима
је лакше да прихвате да су беспомоћни, да се живот, ето, дешава њима; него да
отрежњени преузму личну одговорност и почну они да се дешавају животу. При том,
јасно, не значи да си сасвим заштићен од свега чиме живот рањава, напротив. И Христос
је показао да ствари тако не функционишу. Чак ни Њему није било „суђено“ да
буде Савршени Човек и да страда. То јесте био Божији план, али Христос је, као
Човек, могао да се поколеба у пустињи док Га је ђаво искушавао; могао је да се
не приклони Очевој вољи у Гетсиманском врту. Да Христос, имајући и човечанску
природу и вољу, није при том имао слободу – па у чему би се
огледао значај Његовог дела за људски род? Само би пустио да се деси што је „суђено“!
Кад би нам све било суђено, онда не можемо ми да будемо одговорни, зар не? Мени је суђено да не радим, да не успем, да будем лош или ми је суђено и да будем добар и успешан, те ништа није ни моја заслуга, ни моја кривица. Све је суђено. Ако сам убио човека, то ми је суђено, нисам ја крив, но судбина и можда Бог који иза ње стоји - а какав је то Бог који ми одређује да будем убица? Aко је све суђено, чему и труд, и молитва, и Свете Тајне, биће како мора бити.
Старозаветна књига о Јову остаје „уџбеник“ теодицеје, то јест, трагања
на одговор зашто се лоше ствари дешавају
добрим људима, зашто добри људи умиру, итд. И књига ни не нуди коначни одговор.
Она поручује: не знамо и не морамо да знамо. Бог зна и препусти тај терет Њему.
Потребно је да изградимо поверење у Бога и чврсту веру да добро на крају
побеђује. Иако нам се често чини да то није случај. Али то је одвојена тема. Важно је да за нечију
смрт не кривимо слепу и свемогућу судбину, али не треба гледати ни Бога као
кривца. Бог нам је дао живот и не жели ничију смрт, зато је и постао Човек и
Сам је искусио. Још од Адама, живимо у несав
Марко Радаковић
Коментари