Данас
је Усековање главе Светог Јована Крститеља. Славимо веру и храброст Светог
Јована и пристајемо да такву веру и храброст и сами сведочимо кроз живот.
Бити
пророк никада није представљало тек срицање визије будућности. Пророк, попут
Јована, био је човек који је тумачио знаке времена у односу на савез са Богом.
Пророк је онај који отворено иступа, упозоравајући народ и владаре како су на
путу да се удаље од Бога, и позива их на повратак. Видимо да је то чинио и Свети
Јован. Позивао је на покајање, промену, социјалну правду, не либећи се да и
самог владара помене у беседама. Ни тад, ни данас, нико није оптужио Светог
Јована што се он, као „духовна личност“ меша у политику.
Ово
није био једини случај да су пророци говорили о стању народа, владара и државе.
Пророк
Самуило није био задовољан односом цара Саула према Амаличанима, Натан је
осудио Давидов грех убиства, Исаија упозораваo да
ће царство бити покорено због греха владара и народа, итд. Пророци су били
харизматични људи који су умели да препознају грех као узрок предстојећег
страдања, а љубав, веру и саучесништво као основ мира и благостања. Ту, дакле,
никада није билo
речи о политици, већ о нашем односу према конкретним људима који имају лик,
особине и своје муке; али и о нашем односу према Богу. Пророци су били борци за
веру, борци за Бога и човека, чувари Савеза. Нису се борили пушкама, мачевима,
ни песницама, већ пројављеном љубављу и вером, делима милостиње и речима
охрабрења. Борили су се за Истину и осуђивали замаскирану лаж. „Тешко онима
који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости
мрак; који праве од горког слатко, а од слатког горко... Који правдају
безбожника за поклон, а праведнима узимају правду“ (Исаија 5, 20-23).
Многи
пророци, укључујући светог Јована, изгубили су своје овоземаљске животе али
сачували чист образ и подобије, и задобили вечност. Свето Писмо и Предање
поручују како од Јована више нема пророка, јер се њихово најважније
пророчанство испунило – Христос је дошао. Али до данашњег дана било је људи
који су по свом карактеру и делању храбри наследници пророкâ и носиоци
пророчког духа. Тумаче дух времена у односу на савез са Богом. Са пустих и
напуштених места говоре гласно, громко, позивајући на промену. Позивају на
покајање и упућују на Спаситеља. Упркос огромном труду моћника да тај вапај буде ућуткан или представљен као небитан,
глас пророкâ допире далеко и дубоко, у човеково срце.
Јер
човек чистог срца зна кад зло зову добрим и кад од светлости праве мрак. То га
боли, вређа; он одбија да склони поглед од праведника који страда, јер је то
његов брат – јер је и сâм Бог био Страдални Праведник.
Данашњи
дан ћемо празновати молитвом Богу и Светом Јовану, празноваћемо подвигом поста,
али и животом којим следујемо Светом Јовану и многим другим храбрим пророцима.
Ћутање и склањање су понекад други називи за кукавичлук, саучесништво и
прихватање зла.
Марко Радаковић
Коментари