Снимак предавања на ову тему погледајте овде. (25 минута)
ПОШТУЈ ОЦА СВОГА И МАЈКУ СВОЈУ
Ово је пета Божија заповест и прва у
низу оних који описују однос човека према другим људима. Што је логично, јер изградња здравог односа према другим људима
почиње добрим односом са првим особама које срећемо, са родитељима. Што, опет, не значи да они који нису изградили
добар или било какав однос са својим родитељима сутра неће моћи да изграде здрав
однос са било ким другим. И психологија се слаже да је тада то теже, али
нипошто није немогуће.
Али осврнимо се на овај проблем. Бог преко
Мојсија даје ову заповест. У време
доношења заповести, показивање непоштовања тиме што би опсовали или ударили
родитеља у оно време се кажњавало смрћу. „Ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби; опсовао
је оца својега или матер своју; крв његова на њ.” (Левитска 20, 9) [1]
Бог се и
тада служио сликом Оца да опише своје
старање, што видимо код Малахије (1,6) и код Јеремије кад каже: „јер сам отац
Израиљу, и Јефрем је првенац мој”. (31,9). А код Исаије Израиљце назива својим
синовима и кћерима: „доведи синове моје из далека и кћери моје с крајева
земаљских” (Иса.43,6).
Устао си
на родитеља, на неки начин си устао против воље Божије. Бог је преко родитеља
теби дао живот. Али и родитељи су у томе учествовали, они су ти исто дали
живот. И колико се Бог служи сликом да је Он Родитељ, толико су и родитељи, на
извесни начин, слика самог Бога. Поштовање родитеља у Старом Завету је на неки
начин био и начин да Израиљци остану у Обећаној земљи, да се прати велики
Божији план који ће довести и до рођења Спаситеља.
Једнако
се поштују оба родитеља, дакле, не треба указивати веће поштовање ни оцу, ни
мајци. Касније јеврејске традиције, тумачећи ову заповест, поставили су нека
правила, па је, рецимо, непоштовање одбити да родитељу донесеш чашу воде, али
поштовање Бога долази пре поштовања родитеља, па дете може и треба да одбије
родитеља који га наговара да прекрши Божји закон.
ХРИСТОС
О ПОШТОВАЊУ РОДИТЕЉА
Христос
је потврдио ову заповест, критикујући свештенике који стављају већи значај
прилогу за храм, него могућности да се тим новцем помогне родитељима. „Укидосте
заповест Божју за предање своје”(Мт. 15,5-7). Тиме показује да су деца дужна да
се старају о немоћним родитељима.
То
потврђује и Својим примером кад са Крста Своју Мајку препушта Свом ученику
Јовану на старање. Дакле, чак и у самртном часу, Он размишља како ће Његова мајка
без Њега и ко ће се о њој старати.
Исту
заповест понавља богатом младићу кад га пита шта му треба да наследи живот
вечни: поштовање родитеља је једна од најважнијих предуслова (Мт.19,19).
Апостол Павле понавља ову заповест у шестој глави посланице Ефесцима и допуњује: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој.” Он непослушне родитељима наводи уз остале грешнике. (Рим. 1, 29-31; 2 Тим.3,2) У посланици Тимотеју каже: „Ако ли која удовица има дјецу или унучад, нека се уче најприје свој дом поштовати, и дуг враћати родитељима; јер ово је добро и угодно пред Богом.” (1.Тим. 5,4)
Али
Христос исто тако каже: „Ко воли оца свога и мајку више него мене, није мене
достојан и ко воли кћер или сина више него мене није мене достојан.” (Мт. 10,
37) Ова Христова заповест, као и знање
да се старозаветна заповест
налази после оних о поштовању Бога,
теологе је учврстило у мишљењу да пре поштовања родитеља долази поштовање Бога.
Но поставља се питање како ми поштујемо Бога и како може љубав према родитељу
надвладати или се противити љубави према Богу? Лука чак преноси ове Христове
речи: „Ако неко дође мени и не мрзи оца
својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може
бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој
ученик.”
Људима
је веома тешко да схвате, јер сматрају да ипак не воле Бога више од родитеља
или своје деце али то је због погрешног виђења љубави. Љубав се сувише
сагледава као емоција и често имамо снажније емоције везане за родитеље или
децу, него што имамо емоције према Богу. Али љубав у новозаветној и уопште
хришћанској перспективи укључује, да,и емоцију, али и читав начин размишљања и
спремност на делање.
Да бисмо банализовали, ако нам родитељ каже да
убијемо човека – да ли би значило да ми тог родитеља не волимо уколико
одбијемо? Не би. Имамо свест да је то погрешно, и радије ћемо учинити у складу
са Божијом вољом. Ако Своју вољу радије усаглашавамо са вољом Божијом, него са
вољом родитеља, зар то није јасан показатељ да више волимо Бога?
Овим
позивом на „мржњу”, Христос се добрим делом обраћа оним хришћанима који ће
недуго после Његовог васкрсења трпети гоњења, те поручује: немојте због
послушности према родитељима да се олако одрекнете моје воље, да одбаците љубав
на коју сам вас призвао.
Љубав
је, дакле, кретање човеково у складу са вољом оног другог, пријањање једне
особе уз другу. Тако би и мржња у овом
контексту било одбијање да се крећемо по нечијој вољи. Можда и значи: мање волети.
Или: мрзети у поређењу са нечим другим, то јест, одбацити као погрешан избор.
„Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик. И ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик.”(Лк. 14, 26)
Дакле,
није реч о неком насиљу против родитеља, или деце, или браће, Христов позив чак
ни не значи да треба да престанемо да волимо родитеље и све поменуте, већ да се
у тим случајевима понашамо као да их не волимо, то јест, покажемо непослушност ако срљају против Пута, Истине и Живота и
намећу да то морамо и ми да чинимо. Зато
се и потреба крста спомиње, у том контексту ми треба да «омрзнемо» и себе саме.
Треба да своју вољу потчиним вољи Божијој, да не чиним само и искључиво оно шта
ЈА желим (као Адам), већ да узмем свој крст, пристанем на тај губитак гордости,
и да чиним оно што љубав чини: да идем за оним којег волим, а то је Бог (који
је Љубав).
Каже
Христос, треба да омрзнемо и живот свој, то јесте, себе, а мислим да то врло
добро могу да схвате они који су осетили сву пуноћу покајања. Није то неки неутешни
самопрезир и очајање, већ је та мржња свест да морамо да одбацимо грешног себе,
да бисмо пронашли правог себе. Да своје одлуке мерим Његовим законима љубави, а
не својом коришћу. Да вољу родитеља, деце, браће и сестара не пратим слепо,
мерећи их само жељом да они буду срећни и задовољни, већ да их мерим Смислом; да пратим ближње све докле је та воља сагласна
вољи Божијој. Кад и ако дође до расцепа, због добробити и мојих ближњих и мене
самог, не треба више да им будем послушан, не треба да их „волим”.
ПОШТОВАЊЕ
НИЈЕ ИСТО ШТО И БЕЗУСЛОВНО ПОКОРАВАЊЕ
Један од
начина како људи посредно устају против Бога јесте ако се труде да друге сасвим
потчине својој вољи. Онда они узимају на себе улогу божанства, и то много горег
божанства од овог постојећег, од Бога који је Љубав, Љубав која даје слободу и
поштује слободу свих људи.
Поштовати
родитеље не значи и да смо увек дужни покоравати се њиховој вољи. Некад је у
реду и одбити покорност родитељима, а опет указујући им поштовање. Поштовање је постављање према особи као да
они нама много вреде, поштовање је уско повезано и с љубављу. То не значи да увек морамо да се у свему
слажемо са поштованим особама, нити своју слободну вољу да сасвим потчинимо
њима. Од рођења до смрти, па и након физичке смрти, ми смо личности са
својим осећањима, мислима, жељама. Поштовање
родитеља не подразумева да треба да постанемо копије својих родитеља већ да их
поштујемо упркос нашим разликама. Ова заповест није ограничена годинама,
поштујемо родитеље и као деца и као одрасли, зрели људи, поштујемо родитеље чак
и када умру.
КАКО
ПОШТУЈЕМО РОДИТЕЉЕ?
Послушањем,
поштујући претходно речено. (Лк 2, 41-51; Кол 3, 20)
Никада
не треба да их физички или вербално нападамо, што не значи да не треба да с
њима разговарамо о стварима или појавама које нам не одговарају.
Поштујемо
их кроз саучествовање у свакодневним обавезама, и ово говорим првенствено за
децу која знају да користе мобилне телефоне али не знају да упале усисивач.
Учествовање у обавезама децу учи и будућој одговорности.
Не треба
да кривимо своје родитеље за све. Да, можда су направили неке грешке у
родитељству, али и они су људи, нису савршени. Треба да преузмемо одговорност
за свој живот и наставимо даље.
Треба да
послушамо њихов савет. Старији ипак имају искуства. (Приче 1, 5-7).
Увек
треба да гледамо шта је у њиховом интересу (Инав 2, 12-13 Рута се залаже за
своје родитеље).
Ако је
потребно, и ако смо у могућности, у њиховој старости их треба финансијски
помагати.
Кад је
дете довољно зрело треба да напусти њихов дом, физички и финансијски. Ово,
наравно, има своја ограничења, али сматрам да је за здрав развој личности и за
здрав одмор родитеља пожељно да се њихова деца осамостале. Опет, макар у овим
несигурним временима и не дошло од таквог одвајања деце од родитеља, велики је
грех стварати притисак родитељима да су дужни да своју децу издржавају иако су
она способна за рад.
Не треба
да их заборавимо, да их занемаримо. Да честитамо важне датуме, свратимо да се
јавимо, итд. Треба да останемо у контакту, да причамо са њима, а не само о
њима.
Треба да
се молимо Богу за њих.
Треба да
им опростимо. Рекли смо да они нису савршени и да имају своје грешке. Родитеље
много боли уколико им дете подстиче осећај неуспеха.
И на
крају, треба знати да реагујемо ако родитељ отежава сву нашу жељу и труд да га
поштујемо.
Псалмиста
каже, ако нас и родитељи одбаце, Бог је
уз нас. Пс.27, 10. „Јер отац мој и
мати моја оставише ме; али Господ нека ме прихвати.” Ако нас
родитељ повреди, разочара, напада, злоупотребљава, запоставља – Бог је увек уз
нас.
Псалам
68, 5 каже да сваког усамљеног смешта у породицу. Било да је реч о биолошким
родитељима, старатељима, фамилији или његовој црквеној породици, јер и Црква је
породица. Они који не желе да остану сами, неће остати сами. (О „самцима”
другом приликом, нису ни они сасвим сами.)
Апостол
Павле истиче: колико је до вас, будите у миру са свима (Рим. 12, 18). Дакле, и
са породицом - али некада није до нас.
Некада не можемо натерати родитеље да буду у миру са нама и некад то треба
прихватити.
У
екстремним случајевима, некада је најбољи начин да поштујемо родитеље да држимо
растојање и избегавамо сукобе и драму. Никад не треба да престанемо да се
молимо за њих и да се надамо промени њиховог
срца на боље. Чак и ако особа заиста чини немогућим да их поштујемо као
личности, опет треба да се трудимо да их поштујемо као своје родитеље. Чинећи
тако поштујемо Бога и Његову вољу.
Марко
Радаковић
[1] Посебна је тема зашто су старозаветни
закони били далеко строжи него новозаветна Христова заповест о љубави, али да
се неки не би саблазнили, поменућемо две ствари.
1)
Људска цивилизација била на неком раном степену развоја и да су Божије речи
морале бити овако строге да би смањиле већ сувише заступљено насиље и уопште
људски грех.
2) Јевреји добили ову заповест на путу у
Обећану зељму, те су деца требала са родитељима да у њу уђу, те би противљење
или крајње дељење од родитеља означавало и одступање од Бога.
Коментари